ћир lat

Запошљавање и социјална политика - шта је остало испод радара Европске комисије?

7. мај 2018


Упркос томе што је Србија као земља кандидат за приступање ЕУ доношењем Програма реформи политика запошљавања и социјалне политике као и Програма економских реформи започела процес усклађивања своје политике у области запошљавања са европским смерницама, креирање квалитетних послова није постављено као циљ ни једног документа. Они се баве искључиво питањима понуде радне снаге имплицирајући да је једини проблем тржишта рада у Србији неодговарајућа радна снага која није усклађена са потражњом, при чему не постоје никакви подаци о томе колика и каква је потражња за радном снагом.



Извештај Европске комисије у области запошљавања и социјалне политике у оцени стања као и у оцени напретка не разликује се од Извештаја из 2016. године: Србија је у наведеној области умерено припремљена и остварила је известан напредак. Рекло би се – иста мета, исто одстојање.

Међутим, да ли се и у ком правцу нешто променило у области запошљавања и у социјалној политици између два извештаја ЕК?


У 2017. години донето је неколико закона и измена закона који су додатно погоршали положај запослених, незапослених, жена, деце... како показује анализа радног законодавства сарадника Фондације Центар за демократију Марија Рељановића. Усвајање Закона о дуалном образовању отворило је врата радној експлоатацији деце: ученици су радно ангажовани без икакве заштите коју би имали по Закону о раду, плаћени су за "учење кроз рад" 30 одсто мање од минималне цене рада. Упркос томе што није "прошао" на Социјално-економском савету Закон о запосленима у јавним службама је усвојен, што показује како држава разуме улогу социјалних партнера и како се односи и према захтеву ЕК о потреби јачања социјалног дијалога. Запослени у јавним службама по новом закону могу да буду "додатно оптерећени" пословима који нису у опису њиховог радног места, могу бити "изнајмљени" другим службама, њихов прековремени рад није ограничен. Изменама Закона о финансијској подршци породици са децом, проширен је круг лица који остварују право на новчану накнаду, што је представљено у јавности као велики напредак. Међутим, оно о чему се није говорило је драстично умањење накнаде, која ће у неким случајевима бити крајње симолична, а чиме се крши Конвенција 183 о заштити материнства Међународне организације рада, којом је предвиђено да накнада која се прима не може износити мање од две трећине зараде коју је лице примало пре одласка на породиљско одсуство.

Изменама Законама о запошљавању и осигурању у случају незапослености држава је уштедела на најугроженијима - незапосленима. Према старом начину, обрачун се вршио у односу на минималну зараду тако да најнижи износ накнаде није могао бити мањи од 80 одсто минималне зараде, а највиши није могао бити већи од 160 одсто минималне зараде. Ако сте један од срећника који је после 1. јануара 2018. стекао право на новчану накнаду и при том припадате већини која ће примити минимални износ накнаде (у 2017. 83 одсто корисника примило је минимални износ накнаде) на ваш рачун ће бити уплаћено 14.262,43 динара, односно 31 одсто мање него што би вам било обрачунато на стари начин. Уколико сте један од малобројних (два одсто корисника у 2017.) који је имао високу зараду и остварио право на максималан износ зараде по новом обрачуну ћете примити 33.063,48 динара што је 10 одсто више него што бисте добили по старом обрачуну. Новим начином обрачуна повећана је неједнакост између корисника: минимална накнада је по старом обрачуну износила 60 одсто максималне накнаде, док по новом износи 43 одсто. Унаточ очигледно негативном утицају оваквог законског решења, Секретаријат за јавне политике у Анализи ефеката закона тврди: "Имајући у виду наведено, предложено законско решење на прецизан и једноставан, али пре свега на правичан начин уређује ово питање",  илуструјући то подацима Националне службе за запошљавање који показују да се висина износа просечне месечне новчане накнаде по лицу у периоду 2011-2017. године смањивала. Да ли владина агенција не зна шта су ефекти и/или не разуме појам правичности остављамо сваком од нас да просуди.

Структурни проблеми на тржишту рада Србије и даље о(п)стају. Према подацима Анкете о радној снази у 2017. мање од половине становништва старог 15 и више година је запослено (46,7 одсто), при чему сваки пети ради "на црно“; 46 одсто је неактивно, одржава се јаз у стопама запослености и стопама неактивности жена и мушкараца, висока је стопа незапослености младих као и високо учешће младих који нису запослени нити су у образовању. Формално запослених у 2017. било је свега 46,6 одсто у укупном становништву радног узраста. "Побољшању" индикатора тржишта рада доприносе негативни демографски трендови који су резултат негативног природног прираштаја и емиграције: у односу на претходну годину број становника радног узраста у 2017. био је мањи за 58.400. Из Србије одлазе млади и високообразовани. Зашто?

Како држава брине о својим младим надама илустроваћемо искуством које је са нама поделио млади економиста из Београда. Његова прича почиње 2009. године уписивањем Економског факултета у Београду, а завршава се у Цириху. После завршених основних студија младић наставља студије у Барселони, уз подршку Фондације за младе таленте. По завршетку мастер студија, доноси одлуку да се врати у Србију. Знао је да ће проналазак посла бити изазов, али је био спреман на мало тешкоћа како би остао у својој земљи. Како је годину дана био стипендиста Фондације за младе таленте, била му је обезбеђена једномесечна пракса у једној компанији по повратку у Београд. Након тога почиње његова потрага за послом. Одмах на почетку је одустао да тражи посао који би му омогућио да ради оно што воли, да настави истраживачки рад. Знао је да за њега нема места на факултетима. Пет месеци је одлази на разговоре за посао (међу којима је био један и у Министарству финансија), али свуда безуспешно. Почетком 2015. године, уз малу помоћ пријатеља, добија посао у једној ревизорској кући на месту саветника за порезе, где је радио шест месеци. У исто време, добија понуду за наставак студија у Швајцарској на Циришком универзитету, коју је без размишљања прихватио: "Схватио сам да у Србији никако не могу да останем и бавим се оним чиме бих волео. Места на факултету није било за мене. Такође, морао бих дуго да радим да бих се одвојио од родитеља, а мени је био циљ да то урадим што пре." Као докторант има плату од које може више него пристојно да живи, а може и да уштеди. Оно што је најбитније, бави се оним што највише воли – истраживачким радом. Иако и даље има обавезу према Фондацији за младе таленте да се по завршетку студија врати у Србију, то не планира да уради. Како каже: "Мој план је да се не враћам, јер не видим шта бих могао да радим у Србији. Не видим како би Фонд могао да ми помогне када бих се вратио у Србију. Србија је пуна људи са докторским дипломама".

На крају, али не мање важно: док су политике запошљавања у Србији као и анализе тржишта рада усмерени искључиво на квантитативне показатеље запослености и незапослености, ЕУ и ОЕЦД у праћењу политика запошљавања излазе изван тог оквира и баве се анализом квалитета запослености и инклузивности тржишта рада. Тако се у најновијим Европским смерницама запошљавања које су усклађене са принципима Европског стуба социјалних права од држава чланица захтева да у националне политике запошљавања и програме реформи укључе: јачање потражње за радом (смерница 5), побољшање понуде радне снаге приступа запошљавању, вештинама и компетенцијама (смерница 6), побољшање функционисања тржишта рада као и унапређење ефективности социјалног дијалога (смерница 7) и промоцију једнаких могућности за све, јачање социјалне инклузије и борба против сиромаштва (смерница 8). Упркос томе што је Србија као земља кандидат за приступање ЕУ доношењем Програма реформи политика запошљавања и социјалне политике као и Програма економских реформи започела процес усклађивања своје политике у области запошљавања са европским смерницама, креирање квалитетних послова није постављено као циљ ни једног документа. Они се баве искључиво питањима понуде радне снаге имплицирајући да је једини проблем тржишта рада у Србији неодговарајућа радна снага која није усклађена са потражњом, при чему не постоје никакви подаци о томе колика и каква је потражња за радном снагом. Резултат тога је да се неповољно стање на тржишту рада рефлектује у социјалној сфери. У Србији је стопа ризика од сиромаштва и социјалне искључености највиша у Европи: 2.724.000 људи је у ризику од сиромаштва или социјалне искључености, пола милиона не може да задовољи основне егзистенцијалне потребе, а две трећине домаћинстава једва саставља крај са крајем.

Доносиоцима одлука препоручујемо да, за почетак, свеобухватно сагледају све индикаторе запошљавања и социјалне индикаторе како би открили кључне проблеме у подручју запошљавања и социјалне проблеме што је предуслов за дефинисање интервениција у областима у којима је политички одговор најпотребнији. Не зато што је то важно за следећи извештај о напретку већ зато што је држава у обавези да свим грађанкама и грађанима ове земље пружи услове за достојанствен живот.

Сарита Брадаш и Јована Пантовић

* Ауторке су сараднице Фондације Центар за демократију. ФЦД је невладина, нестраначка и непрофинта организација, која у Републици Србији делује од 1994. године. Фондација доприноси развоју демократског друштва кроз промоцију и заступање европских вредности, демократије, људских права, владавине права. Фондација је координатор радне групе за поглавља 2 и 19 Националног конвента о Европској унији (НКЕУ) и члан радне групе за поглавље 23.

Извор: Истиномер