ћир lat

Шта се крије иза статистике

23. август 2018


Интервју Сарите Брадаш за Време 



"На први поглед позитиван показатељ повећања запослености резултирао је, у највећем делу, повећањем броја обесправљених људи који су на маргинама тржишта рада, младих који, уместо да се образују, раде на слабо плаћеним пословима, старијих којима пензија не обезбеђује опстанак, људи који немају гарантовану зараду или оних чија је зарада знатно мања, људи који немају безбедност и заштиту на раду, право на боловање, право на годишњи одмор, права из социјалног осигурања, законско радно време, право на синдикално организовање и слично"


Републички завод за статистику (РЗС) објавио је почетком ове године да стопа незапослености у Србији, на основу Анкете о радној снази (АРС), износи "фантастичних" 14,8 одсто. Да овакви подаци о стопи незапослености у Србији не могу бити ништа друго до фантастични оценио је почетком године и Фискални савет Србије, констатацијом да су подаци о расту запослености у Србији од око 20 одсто у периоду од 2012. до 2017. непоуздани, с обзиром на низак раст БДП-а. Сарита Брадаш, истраживачица Фондације Центар за демократију, психолошкиња је и ауторка више радова у области рада, запошљавања и радних права: "Политике запошљавања у Србији" (2018), "Статистика и достојанствен рад" (2017) и "Положај жена на тржишту рада" (2017) са колегиницама Јованом Пантовић и Ксенијом Петовар.

"ВРЕМЕ СОЛИДАРНОСТИ": У публикацији "Статистика и достојанствен рад" истичете да запосленост у Србији расте захваљујући расту неформалне запослености, рањиве запослености и запошљавању на неквалитетним пословима.

САРИТА БРАДАШ: Истраживањем за овај рад, које је завршено у мају 2017, хтела сам да разоткријем причу о статистици о запослености и незапослености. Сваки пут када се објаве квартални подаци, испадне да нама у Србији страшно добро иде. На сва уста се говори о смањену незапослености, али се мало говори о томе где људи раде, у каквим условима, на који начин су ангажовани. Подаци добијени на основу Анкете о приходима и условима живота у Србији показују да велики број људи ради на пословима који не омогућавају зараде довољне за пристојан живот њих и њихових породица. Око четвртине људи ради у неформалном сектору, а трећина је рањиво запослена (према дефиницији Међународне организације рада, рањиво запослени су самозапослени за које не раде други радници, као и помажући чланови домаћинства који немају никакве приходе). У Европској унији, процена је да број рањиво запослених, као што су фризерке, мајстори или пољопривредници који сами раде на својим газдинствима, износи око 12 одсто. У Србији се дају субвенције за самозапошљавање, без критичког осврта на то да се на овај начин људи гурају у један економски врло ризичан облик запослености, што се мени чини контрапродуктивним. Интересантно је и то да РЗС од 2015. године не даје податке по секторима делатности укрштене са другим категоријама (нпр. формална/неформална запосленост, образовање и сл.), тако да из њихових података не можемо да видимо на каквим пословима раде запослени у Србији.

Какав је однос између броја незапослених на који указују подаци Анкете о радној снази (АРС), а према којима је знатно смањена незапосленост у Србији, и броја лица која су на евиденцији Националне службе за запошљавање?

Приликом анкете о радној снази, анкетар прво поставља питање да ли је особа током протекле недеље радила барем један сат и да ли је за то била плаћена. Ако особа одговори потврдно, сматра се да је запослена. Ако је одговор на прво питање одричан, анкетар поставља питање о томе да ли је особа током претходне четири недеље активно тражила посао. Само ако одговори да је тражила посао, особа се сматра незапосленом, а у супротном се бележи као неактивна. Отуд велико смањење броја незапослених према анкетама: ако у протекле четири недеље нисте тражили посао, све и да сте три године пре тога тражили, али нисте нашли па се осећате обесхрабрено, сматраће се да сте неактивни. Интересантно је да годинама уназад, у анкетама око 1.100.000 људи, када их питају да оцене свој субјективни статус, говори да су незапослени. Када то упоредите са 435.000 људи, колико према последњој анкети задовољавају поменуту грубу дефиницију незапослености, јасно је одакле долазе разлике у бројкама. Човек свој статус не процењује у односу на претходну недељу, него на неки дужи временски период. Ако сам ја претходне недеље радила сат времена и била плаћена за то у новцу или натури, ја себе не процењујем као запослену, него као незапослену, јер сам остала 364 дана била незапослена. Број формално запослених према АРС већи је за око 730.000 од броја регистрованих запослених, а разлика је највећа у броју самозапослених: ако кажем да сам пружила помоћ детету у изради домаћег задатка, према методологији анкете ја сам запослена особа.

Сами подаци о стопи незапослености не дају нам одговор на питање да ли је људима добро или није. Када их упоредите са подацима о сиромаштву и социјалној искључености, јасно се види да иако се стопа незапослености смањује, проценат људи који је у ризику од сиромаштва и социјалне искључености у последње три године остаје непромењен. Национална служба за запошљавање има око 660.000 људи на евиденцији незапослених – то су они који се редовно јављају НСЗ-у, на свака три месеца. Међутим, за тумачење овог броја битни су подаци о томе колико је новопријављених сваке године који се из године у годину смањује (са једне стране имамо негативан природни прираштај, а са друге неповерење младих у институције), као и број оних који су обрисани са евиденције НЗС-а због неиспуњавања својих обавеза. Ако се регистровани не јављају редовно НЗС-у, ако не прихватају послове које им НЗС нуди: на пример, копање рака на јавним радовима током четири месеца за 18.000 динара, обришу их са евиденције, на коју могу поново да се пријаве кроз шест месеци. Када се укрсте новопријављени, брисање људи из евиденције и запошљавања, постаје јасно да је најмања промена у запошљавању. Такође, на евиденцији НЗС-а као незапослени могу се водити радници који раде на црно, а који се према методологији анкете о радној снази класификују као запослени.

Методологија анкета о радној снази које се спроводе у Србији званично је усклађена са методологијом Еуростата. Међутим, за мене је индикативно што подаци српске анкете нису представљени на сајту Еуростата, где можете пронаћи податке за на пример Турску и Македонију. Ово говори да у Србији методологија није усклађена са методологијом Еуростата онако како би требало да буде и да неке ствари очигледно изазивају сумњу.

Какве су разлике у запошљавању мушкараца и жена?

Обично се приказују подаци да нису велике разлике у стопама незапослености мушкараца и жена, и то је тачно. Међутим, велике су разлике у стопама запослености. Незапослене жене чешће него мушкарци прелазе у неактивност: баве се породицом, старијим особама, кућним пословима итд. Знатно нижи проценат жена је запослен од мушкараца, разлика је око 14 процентних поена, а варира по старосним категоријама. Према томе, жене се, много чешће него мушкарци, налазе на маргини тржишта рада.

Које су још групе маргинализоване на овај начин?

На маргини тржишта рада су и људи из руралних средина. По регионима их имате више у јужној и источној Србији. Млади такође гравитирају ка маргинама. Постоје и вишеструко маргинализовани: старији радници су готово без перспективе да се формално запосле. Национални акциони план запошљавања дефинише 18 категорија тешко запошљивих, а ту су и они који су дугорочно незапослени – који чекају на посао дуже од годину дана. Они чине 70 одсто евиденције НЗС-а. Већина незапослених у Србији је у некој од рањивих категорија или вишеструко рањива, што опет говори да постоји проблем са тражњом за радом, то јест потребом за пословима. Веома мало послова се нуди на неодређено време, углавном су то привремени и повремени, или послови на одређено. Раније је међу незапосленима било највише оних који долазе из образовања и пријављују се први пут на евиденцију НЗС-а. Сада имате обрнуту ситуацију: највише је оних који су имали неко радно искуство, преко 70 одсто је добило отказ или им је истекао уговор на одређено.

У "Статистикама и достојанственом раду" демантујете тврдње да је кључни проблем српског тржишта рада недостатак квалификоване радне снаге те неусклађеност понуде и тражње за радом.

У Србији постоји огроман раскорак у потражњи за пословима и понуди радне снаге. Да људи могу да се запосле на пословима за које су квалификовани, не би радили на црно. Пошто не могу да нађу послове за које су се школовали, они прихватају оно што им се тренутно нуди. Највећи проблем јесте управо код младих, јер они нису у ситуацији да преговарају. Њих је готово половина на пословима који су испод њихових квалификација и они су знатно мање плаћени од оних који имају више искуства, али су исто тако много мање плаћени на привременим и повременим пословима него они који раде на одређено. Много људи ради на пословима који су ниског квалитета, то јест ниско плаћени, ако посматрамо колико ти послови могу да задовоље потребе људи који их обављају. Када је у питању регистрована запосленост према делатностима, последњи подаци до којих сам ја успела да дођем су подаци из 2000. године, које је објавио Републички завод за статистику.

Када их поредите са подацима из 2017, онда видите да је за седамнаест година преполовљена запосленост у прерађивачкој индустрији: у оном сектори који треба да ствара додатну вредност. Ово је последица приватизације, отпуштања и деиндустријализације земље. Чак и у високотехнолошким делатностима, као што су фармација, електроиндустрија и слично, имате огроман пад броја запослених. Србија је практично деиндустријализована земља. У јавном сектору има око 5000 мање запослених у односу на 2000. годину. Здравство је ту вероватно платило највећу цену, нарочито после забране запошљавања 2013. године. Оно за шта нигде немамо податке и о чему можемо само посредно да закључујемо према АРС, јесте шта се променило по питању радних места у одређеним занимањима или да користимо податке НЗС-а о томе на којим пословима је било запошљавања. Међутим, класификација занимања коју користи НЗС је из 1992. године, услед чега се објављују апсурдни подаци, на пример да су најтраженија занимања у јулу 2018. године "лица без занимања и квалификација".

Од 1992. нестало је и појавило се на стотине занимања. О недостатку квалификоване радне снаге и неусклађености понуде и тражње на тржишту рада могло би да се говори само ако бисмо имали податке о томе да је у претходном месецу постојала тражња за конкретним занимањима, за које се траже одређене квалификације, али тих података нема. За сада, можемо само посредно да закључујемо колико је дошло до промене броја запослених у једноставним занимањима за која се не траже квалификације, или колико у пољопривреди, или у занимањима професионалаца. Оно што не можемо јесте да закључујемо какве се квалификације траже. Европска комисија упорно тражи да се, по питању Поглавља 18, које се односи на статистику, спроведу анкете о слободним радним местима. Мој лични утисак је да су незапослени у Србији често преквалификовани за оно што се тражи на домаћем тржишту рада, али када се суочимо са податком да је прошле године из Србије отишло око 70.000 људи, стиче се утисак да ти људи јесу довољно квалификовани да раде негде другде. Такође, немамо евиденцију о томе где се запошљавају они који одлазе.

Каква је слика када се упореде стопа незапослености и број оних који живе у сиромаштву или у ризику од сиромаштва код нас и у ЕУ?

У ЕУ је број оних који живе у сиромаштву или ризику од сиромаштва, далеко мањи него у Србији, захваљујући добром систему социјалне заштите. У Србији, пуно људи живи на граници сиромаштва, а нарочито у руралним областима, где право на социјалну заштиту имате ако су вам приходи нижи од 8160 динара и ако немате више од пола хектара земље. Према АРС, око 20 одсто људи у Србији запослено је у пољопривреди. Према подацима о регистрованој запослености Републичког завода за статистику, њих је свега 5-6 одсто. Пољопривреда представља једини извор прихода за више од пола милиона запослених и то је највећим делом производња за сопствене потребе, а стопа неформалне запослености у пољопривреди је 56 одсто. О томе како људи у Србији живе од пољопривреде показују подаци о стопи сиромаштва и социјалне искључености оних у руралним областима. Ови подаци доступни су само на Еуростату, а нема их на сајту РЗС-а (иако РЗС доставља податке Еуростату). Такође, иако се према АРС повећао број формално запослених у пољопривреди, када погледате податке РЗС-а о регистрованој запослености, поред тога што их је три пута мање, број индивидуалних пољопривредника се смањује. Када упоредите податке о неформалној незапослености, она је највећа у пољопривреди. Сваки други ради на црно и њима се нико не бави. За њих нема ниједне мере која би их подстакла да пређу из неформалног у формални сектор.

Како оцењујете социјалну заштиту у нашој земљи?

У сваком досадашњем извештају о напретку, социјална заштита оцењена је као неадекватна и малог обухвата. Једна четвртина људи у Србији је у ризику од сиромаштва – граница ризика од сиромаштва је око 15.000 динара, граница апсолутног сиромаштва 11.600 динара. Око 200.000 људи прима новчану социјалну помоћ. То значи да од свих који су у ризику од сиромаштва, мање од 15 одсто прима новчану социјалну помоћ. Сви остали не примају, зато што је основица за добијање новчане социјалне помоћи у 2017. години постављена 8160 динара по једном одраслом, а за следећег одраслог 4000 динара. Дакле, социјална помоћ у Србији је испод линије апсолутног сиромаштва. Људи на социјалној помоћи не могу да задовоље основне егзистенцијалне потребе, а камоли да остваре пристојан живот. Рурално становништво је у још већем ризику од сиромаштва: онај ко има више од пола хектара земље не остварује право на новчану социјалну помоћ. То су услови велике социјалне несигурности.

Какве су социјалне и психолошке последице живота и рада у оваквим условима?

У условима велике несигурности, међуљудски односи се ремете. У таквим околностима, људи постају вукови једни другима. Врло је лако изгубити посао, а када један бива отпуштен, ту је армија резервне радне снаге. Незадовољство на послу неминовно се прелива на породицу: јављају се агресија и насиље, неко може да побегне у алкохолизам, неко у другу врсту поремећаја... Такав појединац се изолује из социјалне средине и не доприноси јој на начин на који би требало.

Шта "достојанствен рад" подразумева?

Међународна организација рада препознаје четири стуба достојанственог рада: да човек има посао који му омогућава да пристојно заради за себе и своју породицу, да има право на безбедне услове рада, удруживање и социјалну заштиту. У ЕУ се више не користи термин достојанствен, већ квалитетан рад: све што човеку треба да би се добро осећао. У Европском истраживању о условима живота и рада из 2015. наводи се да 60 одсто запослених ради у фирмама у којима не постоји синдикат. Нажалост, од 2010. године немамо податке о томе колико је запослених синдикално ангажовано. Оно што је 2010. било видљиво јесте да је већа синдикална организованост у јавном него у приватном сектору. Узрок мале синдикалне организованости је пад поверења – људи више не верују да би синдикат могао да им помогне, а има и страха: од тога да синдикални руководиоци добијају отказ, до тога да се у јавном сектору праве жути синдикати, који ометају право синдикално организовање кроз договоре са пословодством.

На који начин лоша економска ситуација и правна несигурност погодују разним облицима насиља и злостављања?

Када запослени раде у условима велике несигурности као што је то случај у Србији, они су у повећаном ризику од злостављања на послу. Захваљујући корупцији и партијском запошљавању и непотизму, имамо све већи број људи који трпе специфичну врсту мобинга, која потиче од тога што на руководеће позиције долазе људи који су некомпетентни, а политички подобни. Бројна истраживања показују да људи који су тако дошли на позицију моћи покушавају да је задрже по сваку цену, при чему страдају они који су стручни, поштени и добро раде свој посао. Немамо статистичке податке о раширености мобинга у Србији, али имамо податке Европске фондације за животне и радне услове из 2000. године. Према тим подацима, највећи број запослених који је мобингован био је у Финској (28 одсто), а најмањи у Италији (6 одсто). Истраживачи ове податке објашњавају толеранцијом на насиље у земљама јужне и југоисточне Европе. Када се Финцу шеф обрати повишеним тоном, он то доживљава као злостављање. Савез самосталних синдиката Србије је 2010. године дао податке о томе да је преко 60 одсто запослених у Србији током радног живота имало искуства са мобингом. Мобинг је комплексан феномен, а људи треба да буду свесни шта он заправо јесте: када неко доживљава да га неко константно прекида у разговору, да се праве да он није ту, да га не позивају на састанке, да му се ускраћују информације, да се претрпава пословима и задацима, да му се дају бесмислени задаци или да му се не дају задаци, да му се ускраћује право да иде на годишњи одмор... Све ово су активности које упућују на злостављање на раду. Сваки послодавац је дужан да има правилник о спречавању злостављања на раду и да има особу која је задужена да прима пријаве. Прва ствар коју особа која трпи насиље може да уради јесте да стави злостављачу до знања да је то што ради злостављање, а уколико се то настави треба га пријавити. Агенција за мирно решавање спорова има телефонску линију за жртве мобинга, а у сваком случају треба да затраже помоћ. Људи дођу до стања у којем страшно пате, а пре тога им се чинило да су сами криви. После тога се изолују, излазе, осамљују се, и на крају долазе у позицију да себе оцене као безвредну особу. Најчешћи је вертикални мобинг надређеног према подређеном, а злостављају и мушкарци и жене када су на позицији моћи. Процене су да је у Шведској око 13 одсто самоубистава последица мобинга. Да би се мобинг превенирао, основно је да се обезбеде добри услови рада и нулта толеранција на насиље. Наши људи иду на боловање тек када развију такву симптоматологију да их то омета у свакодневном функционисању, а треба што пре пресећи, уместо да се ћути и трпи.

Млади, одрасли и стари на тржишту рада

Кретање индикатора тржишта рада у односу на старост показује промене активности три групе на тржишту: младих (15–24), одраслих (25–64) и старијих (65+). За само годину дана број младих и становника радног узраста (највећи радни потенцијал једне земље) смањен је за скоро 76.000, што је узроковано, са једне стране, вишегодишњом негативном стопом прираштаја и емиграцијом, док је становништво старије од 65 година увећано за готово 34.000. У односу на 2014. број становника радног узраста смањен је за 146.500, па је ово демографско пражњење, цетерис парибус, допринело повећању стопе запослености од два процентна поена. Настави ли се тренд пада становника овим темпом (75.000 годишње), 2020. године, уз исти број запослених као 2016, стопа запослености становништва радног узраста у Србији повећала би се за фантастичних 6,9 процентних поена и износила би 62,1 одсто. ("Статистика и достојанствен рад", 2017)

Извор: Време; ауторка: Јована Георгиевски