ћир lat

Сарита Брадаш: Игроказ о минималној заради

26. септембар 2019


Истраживачица Фондације Центар за демократију Сарита Брадаш за „Пешчаник“ 

Завршена је још једна представа преговарања о минималној цени рада. Из године у годину сценарио је исти, као и глумци и режисер. Синдикати траже више, послодавци нуде мање, а онда држава одлучи колика ће бити минимална цена рада и испуни пророчанство председника Републике.

Социјалним партнерима је остављено 15 дана да се договоре, након чега на сцену ступа највећи послодавац – држава. И то је једино што је у складу са Законом о раду. Одлука о минималној цени рада коју је донела Влада Републике Србије (Службени гласник РС 65/2019) не садржи образложење са елементима за доношење ове одлуке, како је то предвиђено Законом о раду (егзистенцијалне и социјалне потребе запосленог и његове породице изражене кроз вредност минималне потрошачке корпе, кретање стопе запослености на тржишту рада, стопе раста бруто домаћег производа, кретање потрошачких цена, кретање продуктивности и просечне зараде у Републици). Будући да не постоји образложење које садржи ове елементе, чини се да они нису ни били предмет преговора.

Судећи по медијским наступима социјалних партнера, синдикати су истицали важност достизања минималне потрошачке корпе, док су послодавци и држава бринули о „тешком“ положају послодаваца. И ту смо у дилеми: да ли минимална зарада треба да заштити раднике или послодавце? Према Конвенцији Међународне организације рада број 131 о утврђивању минималних плата, несумњиво је да треба заштитити раднике који су у неповољном положају, узимајући у обзир потребе радника и њихових породица и водећи рачуна о општем нивоу плата у земљи, трошковима живота, давањима из социјалног осигурања и релативном животном стандарду других друштвених група. Према Закону о раду минималну зараду исплаћују послодавци на основу Одлуке о увођењу минималне зараде наводећи разлоге за то (у општем акту или уговору о раду), на рок од шест месеци о чему треба да обавесте репрезентативни синдикат. Очекивали бисмо да у преговорима социјални партнери пођу од чињеница: колико запослених прима минималну зараду и колико послодаваца је донело одлуку о исплати минималне зараде. Наивно? Да, такве податке нам нису дали ни синдикати, ни послодавци, ни држава. Републички завод за статистику располаже подацима о запосленима који примају минималну зараду, али их не објављује. Ако је тачно да 350.000 запослених у Србији прима минималну зараду, што је близу петине укупно регистровано запослених, поставља се питање зашто социјални партнери нису разматрали ове податке и тражили узроке – у којим делатностима раде запослени, у којим предузећима, колико дуго се исплаћује минималац. У извештајима Инспекције рада нема ни речи о контроли законитости исплате минималних зарада.

За шта се у ствари залажу синдикати (спорадично и држава) у настојању да се минималац изједначи са минималном потрошачком корпом? Статистички речено, залажу се за то да они који примају минималац и једини су који раде у трочланом домаћинству – буду у групи 30% најсиромашнијих домаћинстава. Управо тако је дефинисана минимална потрошачка корпа у Србији: на основу потрошње најсиромашнијих, а не на основу егзистенцијалних и социјалних потреба, како то пише у Закону о раду. Запосленима који примају минималну зараду и једини су који зарађују у домаћинству, у јуну 2019. за минималну потрошачку корпу недостајало је 12.236 динара или половина њихове зараде. Када би имали за минималну потрошачку корпу могли би да приуште упола мање поврћа и меса, те четири пута мање воћа од оног што је потребно за здраву исхрану по стандардима Светске здравствене организације. Ако заиста желе да се изборе за достојанствен живот радника, синдикати за почетак треба да израчунају колико је у Србији потребно за достојанствен живот. То свакако није 550 динара за храну дневно или шест динара за образовање, колико предвиђа минимална потрошачка корпа.

Потпуно је неразумљива аргументација послодаваца којом се раст минималне зараде везује за раст БДП-а будући да послодавци који исплаћују минималну зараду свакако не доприносе расту БДП-а, јер имају/треба да имају потешкоћа у пословању. Ипак послодавци су у овим непостојећим преговорима добили највише: повећање неопорезивог дела зараде и смањење доприноса за ПИО од 0,5% – исплаћивали или не минималну зараду.

Радници са минималцем ће и са овим најновијим, историјски највећим повећањем и даље само маштати о минималној потрошачкој корпи. Не само што се неће квалификовати у групу 30% најсиромашнијих, већ неће моћи ни да прескоче праг апсолутног и релативног сиромаштва. У 2017. години праг релативног сиромаштва за четворочлану породицу био је 32.760 динара, док је за исту породицу којој је минимална зарада једини приход праг апсолутног сиромаштва износио 32.522 динара. Раднику/ици која издржава четворочлану породицу за прескакање прага сиромаштва требало је 252 сата рада, или 11 сати рада дневно.

Када имате министра финансија којем није потребна никаква школа, не изненађују овакве изјаве: „Министар је подсетио и на намеру државе да постепено смањује пореско оптерећење зарада на терет послодаваца, тако да ће, после овогодишњег смањења са 63 на 62 одсто, већ следеће године тај терет износити 61 одсто, са тенденцијом даљег смањења“. Министар финансија, макар завршио само основну школу, треба да зна да се доприноси и порези исказују у односу на бруто зараду и да сваки запослени плаћа 14% за пензијско и инвалидско осигурање, 5,15% за здравствено осигурање и 0,75% за незапосленост. Послодавци за сада плаћају 12% за пензијско и инвалидско осигурање и 5,15% за здравствено и 10% на зараду, а милошћу Владе у преговорима о минималној заради биће растерећени за 0,5% за пензијско и инвалидско осигурање.

Коме ће бити испостављен рачун за растерећење послодаваца? Свима нама, па и радницима на минималцу, јер 70% буџетских прихода долази од ПДВ-а и акциза. Смањење доприноса за пензијско и инвалидско осигурање од 0,5% на терет послодавца и повећање неопорезивог дела зараде за 1.000 динара смањиће буџетске приходе за 13,1 милијарду динара. Уз овај рачун, на наплату долази и повећање пензија и плата у јавном сектору. У земљи Србији штеди се на најрањивијима.

Ако вам се чини да је прича о минималцу суморна, узмите чоколаду да поправите расположење. Ону из минималне потрошачке корпе, 200 грама за месец дана за трочлано домаћинство. Чоколада није на јеловнику запослених на минималцу и њихове породице.

Ауторка је истраживачица Фондације Центар за демократију

Извор: Peščanik.net; Фото: Предраг Трокицић