Панел дискусија „Економски изазови и промене на тржишту рада у доба COVID-а“
Са Центром за високе економске студије (ЦЕВЕС) као партнером, прошле недеље организовали смо још једну дискусију подстакнуту кризом коју је проузроковала пандемија COVID-19. Разговор под насловом „Економски изазови и промене на тржишту рада у доба COVID-а“ одржана је у онлајн формату у среду, 1. јула 2020. године, у оквиру пројекта „Одрживи развој за све“ уз подршку влада Швајцарске Конфедерације и Савезне Републике Немачке у сарадњи са Фондацијом Ана и Владе Дивац и Београдском отвореном школом, као и са партнерима Тимочким омладинским центром и Београдским фондом за политичку изузетност.
Фондацију Центар за демократију представљала је наша истраживачица Сарита Брадаш, која је говорила о стању на тржишту рада током ванредног стања, последицама које су криза и мере Владе имали на права запослених, а посебно на поштовање принципа достојанственог рада.
Оквир за овај разговор су Циљеви одрживог развоја Уједињених нација (COR/SDG) и то Циљ одрживог развоја број 8 – привредни раст и достојанствен рад (ЦОР 8), и то у контексту социо-економских последица пандемије COVID-19.
У уводном обраћању, Кори Удовички (ЦЕВЕС) истакла је да пројекат „Одрживи развој за све” треба да поштује кључни принцип Циљева одрживог развоја, а то је њихова неодвојивост. Глобална економска криза 2007-2008. осветлила је везу између привредног раста и квалитетног запошљавања. До тада, владао је Вашингтонски консензус који се заснивао на премиси да само тржиште решава привредни раст, те да је само важно имати довољно па ће се кроз прерасподелу поделити сиромашнима или за одржање животне средине. Финансијска криза је, уз континуиране идеолошке расправе које и даље трају, донела свест о нераздвојивости развоја и достојанственог рада. Она је истакла да је Србија у 2019. години имала убрзан привредни раст и да је криза коју је донела пандемија то пресекла. Пројекције које се данас дају, на кратки рок, предвиђају око 3% пада привредног раста. Током ванредног стања, највећу штету су претрпела мала и средња предузећа (око 25%), а велика предузећа далеко мање, тако да у просеку говоримо о 15-20%. Ипак, мала и средња предузећа показала су импресивну жилавост чему су делимично помогле мере Владе, али и сналажљивост и радни капацитет ових предузећа у тешким условима. Оно на чему се највише заснивао залет у расту 2019. године биле су стране директне инвестиције, некретнине и државни инфрастуктурни пројекти. Велика већина ових пројеката се наставља, углавном до марта месеца, а онда наступа празно поље. Због тога се може рећи да је будућност неизвесна.
Истовремено, показало се да COVID доноси више локализације па се све више говори о могућностима и нади да ће страни инвеститори преселити послове са даљих ка локацијама ближим матичним земљама, због откривених слабости глобалних ланаца. То се неће догодити брзо, и за Србију ће свакако бити неизбежно да се укључује у глобалне ланце вредности и то на тај начин што ће своју домаћу индустрију укључивати у те токове, а не само чекати иницијативе страних партнера или инвеститора. То ће чинити и тако што можда неће одмах моћи да обезбеди квалитет радних места, али ће морати то да чини уз позитивну перспективу тих радних места. Период од наредних годину или годину и по дана биће тежак и најтеже ће погодити најрањивију радну снагу, закључила је Удовички.
Сарита Брадаш (Фондација центар за демократију) је на почетку свог излагања подсетила шта је дефиниција достојанственог рада који предвиђају Агенда Међународне организације рада (МОР) и Пакт о социјално-економским правима. Та дефиниција садржи могућност запошљавања, социјалну заштиту, права на раду и социјални дијалог. Србија је била врло далеко од испуњавања ових стандарда и пре кризе.
У 2019. регистрована запосленост за разлику од анкетне запослености била је 49.5%, а регистрована незапосленост је око 19%. На тржишту рада висок је удео рањиве запослености, а они су били највише погођени кризом. Велики је удео и запослених на одређено време и на привременим пословима (450.000 у 2019.) – који су први на удару и најлакши за отпуштање. И удео неформалног рада је висок и износи око пола милиона људи, од којих је половина запослена ван сектора пољопривреде. У првом кварталу 2020. у формалном сектору мање је самозапослених у поређењу са 2019-ом годином, и то за 17.700, а у неформалном скоро 31.000.
Када је у питању социјална заштита –већина оних који су изгубили посао неће имати накнаду за незапосленост, јер је за ту накнаду потребно да сте минимум 12 месеси запослени у формалном сектору или са прекидима годину и по дана. Само 5% људи прима новчану накнаду између 14-15.000 динара, и ове године их је мање него прошле. Највећи број људи остаће и без посла и без накнаде за незапосленост.
Просечна зарада је већа за 1.3%, али њу већина запослених не прима. С друге стране, медијана зараде је пала, у односу на исти период прошле године.
Што се социјалног дијалога тиче, у доношењу мера, синдикати су били потпуно избачени из приче. Социјални дијалог је у редовним околностима била само игра, а у ванредним околностима није ни постојао, закључила је Сарита Брадаш.
Јован Протић (МОР) информисао је учеснике о томе како је Међународна организација рада мерила утицај COVID на запосленост. У априлу је приказана једна врста базе података свих мера које су државе чланице примениле за време пандемије. Урађена је анкета са послодавцима, прикупљени административни подаци из националних служби за запошљавање и других државних органа и агенција. Подаци су укрштени на основу модела који је имао за циљ да израчуна колико је изгубљено радних места и то је онда претворено у „full time job equivalents“, односно у облику 8-часовног пуног радног времена. Ови подаци се не односе нужно на оне који ће остати без посла већ на количину рада и продуктивност, а тиме и могућност да се створи неко додатно богатство.
У првом кварталу 2020. изгубљено је око 5,4% радних сати на глобалном нивоу, од чега је Азија изгубила 7,5%, што је преведено у еквиваленте послова са пуним радним временом– као да је 155 милиона радних места престало да постоји преко ноћи. У другом кварталу акценат кризе се преселио у Европу и Америку, где је изгубљено око 14% глобалних радних сати, што је еквивалент са 480 милиона радних места. Пре удара COVID крзе регистрована незапосленост била је на 180 милиона људи.
На светском тржишту рада било је четири врсте одговора на кризу: 1. скраћење радног времена; 2. лица која су се званично водила да су у радном односу али заправо нису радила; 3. класична незапосленост односно незапослени који траже посао а не могу да га нађу и 4. потпуна неактивност односно повлачење са тржишта рада.
Европа је по подацима била негде на средини – у другом кварталу изгубљено је 14% радних сати што је еквивалент 45 милиона радних места. У Србији и региону, није битно другачије него у Европи. У првом кварталу изгубљено је 5,5% радних сати односно 190.000 послова са пуним радним временом као еквивалетном, а у другом кварталу 14,8% радних сати односно 510.000 послова. Реална краткорочна и дугорочна незапосленост ће моћи да се измери тек у четвртом кварталу.
МОР покушава да изради различита сценарија у зависности да ли ће бити другог таласа епидемије. Ако га буде, песимистична пројекција је да ће пад производње бити близу 12%, док се најмањи удар се очекује на Европу и Азију. У Србији је достојанствена запосленост мања од 50%, а и они који раде зарађују мање од медијане.
Јелена Жарковић (Економски факултет Универзитета у Београду) сматра да се нисмо решили вируса и да ћемо дуго морати да живимо са њим, те да је стога важно окренути се будућности и проналазити решења у новој ситуацији. Такође, очигледно је да више нико не размишља о потпуном затварању, те је зато сада кључно питање како организовати живот у наредних годину дана. Пакет мера који је донет за време ванредног стања (одлагање пореских обавеза, мораторијум на кредите и помоћ запосленима) веома је сличан са мерама које су доносиле и друге земље у Европи. Те мере нису таргетиране упркос чињеници да су неке гране биле угроженије од других. Приоритет је очигледно било да се довољно брзо реагује на прилике. Како је закључила Јелена Жарковић, за нас су сада кључна питања: како ће функционисати образовање, како ће се обезбедити приоритетно финансирање здравственог система, реорганизација рада предузећа која неће угрозити њихово пословање.
Бранка Анђелковић (Центар за истраживање јавних политика) истакла је јединствену ситуацију запослених у производњи који не могу да се пребаце на онлајн рад. Само запослени на боље плаћеним пословима су били заштићени јер су могли да раде на даљину. Један од занимљивих података јесте велики пад радних сати дигиталних радника у Србији на глобалним платформама, и то захтева додатну анализу. Свакако, у Србији је потпуна нова чињеница да је бар свако друго предузеће бар делимично прешло на неку врсту онлајн рада, те је зато сада један од задатака како обезбедити услове и подршку послодавцима да овај начин рада организују са што мање препрека.
Циљ овог панела био је постизање дијалога између стручњака и других заинтересованих страна који могу да свеобухватно представе економска кретања настала током ванредног стања, а пре свега њихов утицај на тржишту рада и социо-економски положај рањивих група. У изради јавних политика, планова и економских мера Владе, фокус мора остати управо на рањивим групама. Кључно питање биће и покретање социјалног дијалога и учвршћивање међународне сарадње.
