ћир lat

Како сам доживела дискриминацију на разговору за посао

Заједно смо гласнији!

У петак 13. марта сам била на разговору за посао у једној адвокатској канцеларији у центру града. Након краћег разговора о мојим квалификацијама и претходним пословима, партнерка у фирми и адвокатица која је водила разговор ме је питала који је мој брачни статус. Нажалост, нисам била затечена овим питањем, али сам била изненађена да га поставља једна адвокатица по професији, неко ко би морао да зна шта је дискриминација. Дакле, или је необавештена или је свесно извршила диксриминацију. На моје питање зашто се уопште поставља такво питање, одговорила ми је да то говори колико сам одговорна и у стању да одржим однос. Не знам просто шта да прокоментаришем на ово. Да ли то значи да су само људи који су у браку одговорни и шта уопште значи „да умем да одржим однос“?! На који се однос мисли, партнерски или пословни? Одговорила сам јој да сам ја изузетно одговорна особа, да увек савесно обављам своје дужности, да имам високу радну етику, што уосталом може и да провери код претходних послодаваца. Али да одбијам да одговорим на питање о свом брачном статусу јер не сматрам да је то релевантно за моју способност да обављам послове на радном месту за које сам се пријавила. Онда ми је још испричала причу о човеку који никако не може да напредује у фирми, па кад је питао свог директора зашто је то тако, овај му је одговорио да је то зато што нема жену, децу, кредит, итд. Другим речима, ништа га не везује и нема гаранција да неће побећи у другу фирму. ( колико знам, ово је заплет неке романтичне комедије) Е ту сам већ остала пренеражена. Да ли је госпођа адвокатица свесна да је то чиста дискриминација? Да не кажем да ако вам је стратегија задржавања запослених то да буду што очајнији па да морају да остану ту, а не добра плата, пријатно радно окружење, занимљив посао, могућност напредовања, онда и треба да бринете о осипању запослених. Дакле, на питање о брачном статусу сам одбила да одговорим, а на моје питање о условима које нуде, адвокатица ми је одговорила да је планиран пробни период од 2 недеље, по могућности бесплатно (?!), а онда би они отворили малу агенцију на моје име и тако ми плаћали плату и доприносе. Мислим да је јасно о каквој се реномираној фирми овде ради. Јасно је и да посао нисам добила, о чему су ме и званично обавестили у понедељак, 16. марта. Јесте да је економска ситуација у земљи изузетно тешка, јесте да је незапосленост огромна, јесте да тренутно тржиште рада припада послодавцима, а не радницима, јесте и да ја лично већ дуго тражим посао, али то не значи да морам да трпим понижење и дискриминацију и да пристајем на свакакве услове само да бих нешто радила. Питам се да сам одговорила на питање о брачном статусу, која би питања даље уследила? Ако кажем да јесам у браку, да ли би ме питали да ли имам децу или их планирам? Ако кажем да нисам, да ли би ме питали зашто нисам и да ли планирам да будем? Да ли би можда тражили извештај од кредитног бироа да виде колико сам тачно у дуговима, па да на основу тога закључе колико сам очајна и одреде ми још нижу плату? Шта ако јесам у браку, али сам из богате породице или муж довољно зарађује, па немамо никакве дугове? Шта ако сам лезбијка,па бих се можда и удала, али ми држава не да? Шта ако сам разведена или удовица? Је л' би ми то ишло на руку? Где је крај тим питањима? Где је крај понижењу? Где је крај дискриминацији? По речима адвокатице, на конкурс се пријавило 300 људи, након иницијалне селекције многи су одбили да пристану на тестирање, које је подразумевало тест опште културе и енглеског језика. Од кандидата који су урадили тест, само нас 6 је прошло даље. За посао који сам се пријавила сам апсолутно квалификована, испуњавала сам све захтеве које је адвокатица у интервјуу навела да очекују од кандидата и то поткрепила конкретним примерима из моје досадашње каријере. Једино питање на које сам са пуним правом одбила да одговорим је брачни статус и верујем да је то било одлучујуће. Можда је било квалификованијих кандидата од мене, али то не мења чињеницу да питањима о брачном статусу, породици, рађању и сл. нема места на разговору за посао и да би закон против дискриминације морао боље да се спроводи. Ја сам 19. марта поднела званичну притужбу против ове адвокатске канцеларије Повереници за заштиту равноправности. У њеној надлежности није изрицање никаквих казнених мера, она може само да да мишљење да ли је дошло до дискриминације и онда да предлоге фирми како да коригују своју праксу. Процес траје 90 дана, па ћемо видети какав ће исход бити. Време је да послодавци почну да сносе и неке последице за своје дискриминаторно понашање.