ћир lat

Штрајкови у Србији: Понор страних инвестиција

28. јул 2017


Низ штрајкова протеклих месеци указује на погрешне политике субвенционисања приватних инвестиција и срозавања радничких права.



Читава економска политика владе темељи се на две претпоставке, обе погрешне. Прва – да се тржиште радне снаге не може решити домаћим инвестицијама, и друга – да је за долазак страних инвестиција потребно оборити цену рада и напасти радна права. Док прва не узима у обзир структуру незапослености, која према истраживањима садржи преко потребан кадар свих нивоа образовања и вештина за тренутну понуду послова (1), друга заборавља да се страни капитал враћа у земље и фирме порекла те не нуди никакав „спас“ посрнулој српској привреди. Укратко, инвестиције не јуре јефтин рад него високу профитабилност: ниске цене рада не значе ништа без државних субвенција, као што оне не значе ништа без повратног профита. Масовни штрајкови који су се недавно десили уздрмавају управо такву економску политику, а оно што их спаја је да настају у фирмама у страном власништву.


Топографија штрајкова

Фијат Крајслер аутомобили

Крагујевац – 24. фебруар. Штрајк крагујевачких радника заправо не почиње у јуну у халама Фијата, него у фебруару у Мањети Марели, фабрици за производњу браника, ауспуха и пластике за ентеријер, која послује у оквиру Фијатовог система производње. (2) Шездесет од стотину запослених у делу фабрике који производи бранике побунило се због малих плата и упркос смени радничког руководства, које је измештено у производњу, наставило штрајк све док тај део фабрике није добио повећање плате. Тиме су претходили јулским штрајковима и по форми и по захтевима.

Двадесет седмог јуна, 2.000 радница и радника организује се у две смене и улази у штрајк такође због малих плата. Захтеви су „офанзивни“: захтевају се повећање бруто износа основице зараде са 38.000 на 50.000, бонуси за ефикасност, бољи услови рада и обезбеђивање ноћног превоза за раднике и раднице који раде прековремено. Иако је по члану 82. колективног уговора послодавац обавезан да од првог дана штрајка уђе у дијалог с радницима, то се није десило све до 19. јула. Тада извршни директор ФЦА Алфредо Алтавила поручује Влади Србије да се, према политици компаније, преговори не воде док штрајк траје, и најављује спремност за почетак преговора под условом да се штрајк замрзне. Нелегално одуговлачење и медијски притисак утицали су и на саму организацију штрајка, који се дели на „прву“ и „другу“ смену. Док „прва“ смена одлучује да прекине штрајк, „друга“ смена је прегласава и одлучује да се штрајк настави, након чега обустава рада траје још седам дана, до 19. јула. Поред те, постоји подела и у активности синдиката: док је Савез самосталних синдиката био за прекидање штрајка, УГС „Независност“ био је против прекида односно за наставак штрајка.

Док вест није дошла до Италије, одакле су синдикати ЦГИЛ и ФИОМ, иначе у дугогодишњем клинчу с менаџерима Фијата, слали писма подршке крагујевачким радницима, српски министри су испрва константно медијски нападали штрајкаче. Премијерка Ана Брнабић непрестано је понављала да Србија сваки дан губи на БДП-у због штрајка колико и на извозу (иначе нетачно, с обзиром на то да профит не иде Републици Србији него Фијату), призивала скривене политичке силе иза штрајкача и, уз министра привреде Горана Кнежевића, упозоравала да ће се производња преселити у Пољску. Министар рада Зоран Ђорђевић остаће упамћен по искреној и емотивној молби запосленима у Фијату да „покажу мало љубави према Србији у својим захтевима“.

Поновљене претње директора ФЦА биле су довољне да Влада Србије промени тактику и, након десет дана од штрајка, одлучи да уђе у „социјални дијалог“, премда је као мањински власник (с 33% учешћа) била у обавези да то такође уради одмах. Након тога, упркос вољи две трећине учесника штрајка, уместо заказаног протеста испред Скупштине града Крагујевца, 19. јула оба синдиката одлучују да прихвате обуставу штрајка и почетак преговора с владом. Председник Самосталног синдиката ФЦА, уједно и председник штрајкачког одбора, Зоран Марковић признаје да је у питању необично решење: „Ово јесте преседан у синдикалној борби, да се штрајк заврши без договора, али добили смо могућност да преговарамо за све за шта смо се борили свих ових шеснаест дана“.

У уторак 25. јула Марковић испред Самосталног синдиката потписује споразум с генералном директорком ФЦА у Србији Силвијом Вернети, уз потврду министра Кнежевића. Тада су, међутим, издата два саопштења: према Марковићу, договорено је повећање плата од 9,54% које, на негодовање радника, неће бити тренутно, него ће се одвијати према стопи инфлације (што би иначе требало да буде случај). Према Влади, то износи 6,7%. Ниједна страна није одговорила зашто. Поред тога предвиђено је дуплирање накнаде за ноћни превоз и оснивање Комисије за техничка мерења ради оптимизације рада уз могућност преговора о увођењу бонуса за ефикасност од 2018. Цена је, међутим, неуставни пристанак представника синдиката на уздржавање од штрајка наредне три године.

Два дана након потписивања споразума, управа је умањила аконтације за јул месец, како тврде радници ФЦА.

Фабрика расхладних уређаја Горење Ваљево

Ваљево – 12. јула око 600 радника друге смене из обе фабричке хале (производња фрижидера и замрзивача, у којој ради 1500 радника) формирају преговарачки тим од петнаест људи и улазе у штрајк од неколико сати због ниских плата и лоших услова рада. Радници у производњи и складишту, одржавању и контроли квалитета раде на екстремним топлотама од преко 40 степени целзијуса без клима уређаја, а зараде се у производњи крећу од 200 до 300 евра. Суботе су радне, а слободни дани се користе у децембру; прековремени рад се не плаћа редовно, или се урачунава у основну зараду да би се исплатио законски минималац. Стога радници у производњи траже повећање од 5.000 динара за 850 запослених и побољшање услова рада. Синдикат предузећа, који се у почетку оградио од прекида рада, потписује 12. јула с послодавцем споразум о топлом оброку, након чега радници, овога пута њих 700, ускраћује поверење синдикату и 14. јула поново улазе у штрајк. До договора о повећању од 4.000 динара за све запослене осим пословођа и шефова погона уз топли оброк од 1.000 динара за све без обзира на радно место долази 18. јула. Раднике у производњи очекује и једнократна исплата од 3.000 динара због тешких услова рада и уграђивање клима уређаја.

Фабрика шинских возила Гоша

Смедеревска Паланка – Након самоубиства Драгана Младеновића, које је обележило предизборну кампању, радници Гоше су 22. марта ушли у вишемесечни штрајк због неисплаћених зарада, које су у просеку заостајале до пет година, док се са оверавањем здравствених књижица каснило до две године. Укупан дуг предузећа износио је до 600.000 динара по раднику. Стога је први захтев радника био хитна исплата од 100.000 динара помоћи по раднику, те сукцесивна исплата заосталих зарада у шеснаест рата и регуларност будућих исплата, гаранције за повезивање радног стажа те уплата доприноса за пензијско и социјално осигурање. Петнаестог маја, након вишемесечног штрајка, склопљен је споразум с послодавцем у који су ушли поменути захтеви с роком исплате првобитне помоћи до 25. маја.

Међутим, већ у том периоду послодавац заостаје са уплатом целокупног износа (уплативши 70.000 од договорених 100.000), и радници настављају штрајк. Како реакције од власти и власника није било, 5. јула они одлучују да радикализују штрајк трочасовном блокадом пружног прелаза на међународном железничком коридору Београд ‒Солун и магистралног пута према Тополи, што такође периодично понављају следећих дана. Тиме се де фацто блокира слање поруџбина у Словачку, где је седиште компаније, и даље поруџбине се условљавају исплатом зарада. Према саопштењима, због штрајка у фабрици, фирма није у стању да испуни своје обавезе према купцима, те су неки од њих већ поднели тужбу, док судски извршитељи почињу са запленом имовине. Поред купаца, фирму је тужило и неколико радника. Седамнаестог јула, услед погоршања ситуације, председник штрајкачког одбора Милан Вујичић с тројицом других радника улази у штрајк глађу. Тек 21. јула, након преговора с Владом, радници су најавили да неће бити даље блокаде пруге, али да ће се штрајк радника наставити до разрешења. Штрајк глађу је „замрзнут“, а даљи преговори су били заказани за среду 26. јула.

Према последњим информацијама преговори нису успели и радници су најавили радикализацију штрајка.

МБ Ратко Митровић – нискоградња

Београд – Иако није под страним власништвом (и једини је изузетак у томе), фирма Ратко Митровић обавља значајне јавне радове и њени радници су се прикључили штрајковима. Тринаестог јула се на четири градилишта обуставља рад: у Рузвелтовој улици, Улици Мије Ковачевића, на тргу Славија и прузи у Вреоцима стотину радника прекида с послом због неисплаћених зарада за фебруар и мај ове године. Здравствене књижице им нису оверене од марта, због чега не могу да користе здравствене услуге, а накнаде за одлазак и долазак на посао за март, април, мај и јун ове године такође нису исплаћене. Председник синдикалне организације предузећа Миле Чолић рекао је за агенцију Бета да је послодавац Бранко Миљковић истог дана обећао да ће сутра исплатити мајску плату, и да ће се о исплати преосталих дугова договорити са запосленима. Даљих саопштења у медијима није било.

Крњи синдикализам и тигрови од папира

Поред ових штрајкова, треба поменути још: побуну крагујевачких радница у Фори текстилу 29. марта због прековременог рада од дванаест сати за минималну надницу, штрајк 600 нишких радника корејске фирме Јура прошлог априла због срамотних услова рада и штрајк радница и радника обуће из Геокса у Врању те радника Falc Easta 15. маја у Књажевцу, због неплаћеног прековременог рада. Оно што је свим овим штрајковима заједничко јесте то да су сви они последица тренутне економске политике, која се на дужи рок показала неодрживом. Пошто власти не само да одустају него и директно саботирају развој и одржавање домаће производње, не чуди што хаотичне стране инвестиције изазивају кризу репродукције домаће радне снаге. Под тим се мисли на немогућност преживљавања домаћих радника у већини сектора привреде Србије услед малих надница, немогућности дугорочног запошљавања те ништавних радних права. Упркос разноликој понуди радне снаге, стране инвестиције се улажу махом у производе ниског степена финализације, који захтевају претежно физички рад на склапању ауто-каблова и обуће, шивење чарапа итд. (3) То доводи не само до подзапослености него и до кратког радног века поменуте радне снаге, која се ротира након колабирања од изнемоглости, лошег здравља или немогућности финансијског самоодржавања услед ниских плата.

Међутим, питање даљих корака против таквог стања остаје отворено: иако су штрајкови изнели на видело поменуте социјалне противречности, често се превиђа огромна проблематика која их прати у погледу развоја, међусобног односа и организације.

1) Најпре, штрајкови су се приоритизовали, те се уместо координације стварала конкуренција. Иако су изражавали међусобну солидарност, такође су се противили властитој кооперацији. Тако су Гошини радници саопштавали да се налазе у сенци Фијата, кооперанти ове компаније ламентовали над својим зависним положајем у односу на штрајкаче у централи, док су сами радници Фијата остали у сенци властитих синдиката. Сама Влада је допринела томе фокусирањем искључиво на Фијат, али не треба заборавити ни да се штрајк Фијатових радника уклапа у општи талас штрајкова у ауто-индустрији широм Европе (Ауди у Мађарској за више плате, Чешка Шкода исто, Фолксваген у Словачкој, чија победа је представљала преседан у контексту Источне Европе).

2) Није постојала само приоритизација штрајкова између различитих предузећа, него и унутар једног те истог предузећа, у овом случају највише у поменутом Фијату. Формална солидарност то не може маскирати. Супротно левим пројекцијама, понашање синдиката било је пре регресивно него прогресивно: у Фијату су услед синдикалних фракција сами радници, према својим властитим изјавама, остали у другом плану, у Гоши су синдикати дали само логистичку подршку, али формално не учествују у штрајкачком одбору, у Горењу су се свесно оградили од прекида рада.

3) Код свих синдиката и даље је присутан идеологем социјалног дијалога. То је одиграло кључну улогу чак и у надасве „офанзивном“ штрајку Фијатових синдиката, што је резултирало парадоксалним решењем да се штрајк тријумфално прекида без икаквих гаранција испуњења услова. Исход је да Влада није успела да натера Фијат да преговара са самим радницима, али је раднике успела да врати на радно место.

4) Последица страних инвестиција по радничко организовање често су различити услови с врло ограниченим могућностима синдикалног удруживања (свеједно да ли оно циља на „офанзивне захтеве“, попут дизања плата и радних услова, или на „егзистенцијалне захтеве“, попут исплата закаснелих плата и социјалне помоћи). Зато, уместо фаворизације синдикалног организовања током штрајкова треба говорити о потреби његовог трансформисања у духу дубоких промена тржишта радне снаге у Србији. Поред стандардизације прекарног рада ЗоР-ом, синдикално деловање је додатно ограничено у фирмама под страним власништвом. Јер, док домаћи синдикати не препознају прекарне раднике, сами још теже делају унутар страних фирми с различитим радним политикама (најдаље је отишла кинеска фирма Хестил, која је недавно тражила од Владе измену Закона о раду). У том смислу, проблем удруживања и организације у оквиру интернационализације производње остаје отворено.

Како наводи Бојана Таминџија из „Clean Clothes Campaign“, која се бави радним условима у компанији Геокс у Врању:

Синдикати су, с једне стране, приморани да улазе у стране компаније јер су у претходним деценијама агресивне деиндустријализације остали без већег дела чланства, с са друге пристају на компромисе с менаџментом, или у противном њихови чланови трпе притиске. За синдикате у Србији данас је отворено једно широко подручје борбе, али је питање ресурса и капацитета хоће ли моћи да одговоре на потребе радништва.

Када је реч о борби у националном и глобалном оквиру, Таминџија закључује:

Чест адут страних компанија јесте претња релокацијом производње. Осим што су такве претње најчешће само тигрови од папира, оне упућују на неминовност интернационалног синдикалног повезивања у оквиру одређених сектора производње, али и генерално.

Претње релокацијом су празне, и то с разлогом: домаћа радна снага је најјефтинија у Европи, а међу најјефтинијима у свету. Тако радници у аутоиндустрији у Крагујевцу зарађују 2,25 долара на сат, у Кини 5, Мађарској 6, Чешкој 9,85, а Словачкој 12,5 долара, док је једино Индија јефтинија од Србије у погледу надница, са 1,09 долара по сату. Тиме би свака прича о томе требало да буде завршена: уз државне субвенције које више пута премашују трошкове плате док се не исплаћују минималне зараде, не сме више бити сумње куда иде тренутна инвестициона политика. Европско светло на крају тунела транзиције показало се на производним тракама Фијата, а штрајкови показују да то почиње да схвата и најјефтинија радна снага данашње Европе.

1. О томе види: Брадаш, Сарита (2016), Статистика и достојанствен рад: критичка анализа политичког тумачења статистике рада, Београд: Фондација Центра за демократију

2. Остали кооперанти који се често помињу као потенцијални губитници у случају измештања Фијата су: СИГИТ (производња пластичних гума и делова), Џонсон Контролс, Џонсон Контролс ММ, ХТЛ, ПМЦ (метални делови) Промо Магнето, Мањети Марели, Мањети Марели Егзауст и зрењанински Дракселмајер.

3. Брадаш, Сарита (2016), Статистика и достојанствен рад, стр. 17.

Александар Матковић

Извор: www.masina.rs