ћир lat

Иза оптимизма статистике рада

15. август 2017


Повећање броја запослених којим се власт хвали скрива реално стање. Све је више оних који преживљавају на маргинама тржишта рада, пензионера који су принуђени да раде, као и младих који мигрирају. Таквим манипулацијама се припрема терен за даље смањивање радних права.



Колико држава може да крије питање рада и (не)запослености (са свим својим последицама) иза званичних статистика уз које нам сервира приче о економском бољитку и све већем расту, показује истраживање „Статистика и достојанствен рад: Критичка анализа политичког тумачења статистике рада“ Сарите Брадаш.

Ауторка доводи у питање званичне податке о порасту запослености и смањењу незапослености, и поставља питање које ће званичници редовно избегавати: каква је могућност остварења достојанственог рада? Такав рад би обухватио, поред пристојне зараде која може да задовољи основне потребе радништва, и потребан ниво безбедности на раду, социјалну заштиту, изгледе за развој, једнакост и друштвену интеграцију, али и могућност организовања радништва које би омогућило партиципацију у доношењу одлука које утичу на радне, а тиме и животне изгледе запослених.


Истраживање обухвата анализу званичних статистичких података с критичким освртом представљених резултата, који нам могу дати јаснији увид у разлику између стварног стања на тржишту рада и његове статистичке представе, с друге стране.

(Не)запосленост: стварно и статистичко стање

Брадаш показује бројне контрадикторности званичних статистика: непоклапање података о запослености и незапослености између различитих статистика, непостојање података о слободним и попуњеним радним местима на тржишту рада, селективно прикупљање података о зарадама и сл.

Према мишљењу ауторке: „[с]татистика у области рада доноси се с намером не само да се осликају привредна кретања него и да у доношењу политика које се односе на запошљавање и социјалну политику ви можете да се прилагодите“. Тако се из увида у различите стратегије која држава прави с циљем запошљавања може видети како се власт ослања на податке прављене тако да им иду у корист.

О томе ауторка истраживања за Машину каже:

"У Србији није циљ стварање пуне и квалитетне запослености, већ повећање смањења незапослености. Дакле, чини се да је намера стварање паралелне стварности у којој изгледа као да је Србија земља у којој је све сјајно и постоји огромна понуда послова, а они ће да се баве теже запошљивим групама, а имамо огромну популацију која нема посао."

По званичној статистици, врло флексибилно мерена запосленост повећана је са 41,7% (2014) на 47,1% у 2016. години, док је незапосленост смањена са 19,4% (2014) на 15,3%. Те бројке се постижу запошљавањем претежно у неформалном сектору и код самозапослених (у пољопривреди и мануелним занимањима највише), док је слаб раст послова у формалној економији. Радити у неформалној економији уједно је и једини начин преживљавања за оне без икаквог посла. Поред тога, уз недостатак радних места појављује се и питање ниског (ако икаквог) нивоа социјалних давања, малих плата и још мањих пензија. Тако незапослени зарад основне егзистенције пристају на рад на црно без икаквих права.

Промени у тренду запослености, односно његовом наводном расту, доприносе две парадоксалне ситуације. Прво, број младих опада (што деценијским падом прираштаја, што миграцијом младих из земље) и то доприноси смањењу броја радно способних. У статистици се то приказује као пораст запослених за два процентна поена.

"Настави ли се тренд пада становника овим темпом (75000 годишње) 2020. године, уз исти број запослених као 2016, стопа запослености становништва радног узраста у Србији би се повећала за фантастичних 6,9 процентних поена и износила би 62,1%." (1)

Друго, током 2016. године највећи пораст запослености био је у категорији грађана преко 65 година (највише у неформалном сектору). Смањење ионако малих пензија допринело је потреби старијих за запошљавањем како би себи обезбедили основну егзистенцију, док послодавци који их запосле имају и додатну корист јер немају обавезу плаћања дела пореза, рецимо за здравствено осигурање запосленог пензионера који притом нема право на боловање.

Најмањи раст броја запослених (4%) је код оних старости 24‒64 година. То показује колико мало држава чини да се запосленост заиста повећа, а колико је најшири слој становништва условљен егзистенцијом присиљен да ради било шта под било каквим условима.

"Тако је наизглед позитиван показатељ повећања запослености резултирао, у највећем делу, повећањем броја обесправљених људи који су на маргинама тржишта рада, младих који уместо да се образују раде слабо плаћене послове, старијих којима пензија не обезбеђује опстанак, људи који немају гарантовану зараду или оних чија је зарада знатно мања, људи који немају безбедност ни заштиту на раду, право на боловање, право на годишњи одмор, права из социјалног осигурања, законско радно време, право на синдикално организовање и слично." (2)

Истраживање Сарите Брадаш показује да званичници рестриктивно мере незапосленост (за разлику од супротних критеријума за мерење запослености), која није приказана реално, јер ће анкетирана особа бити сврстана у запослене ако је обављала барем један сат плаћеног или неплаћеног посла у протеклој недељи. То махом замагљује стварно стање велике незапослености у Србији, посебно ако имамо у виду да је дугорочна незапосленост (а она представља 65% од укупне) непромењена и да је највећи број радно способних дуже време без посла.

Према овом истраживању, од 2013. године постоји тренд све већег запошљавања на неквалификованим пословима, док се број послова за које је потребно више образовања смањује. Један од разлога је имплементација званичне политике привлачења страних инвестиција:

"У пракси, долазак страних инвеститора најчешће значи отварање предузећа с ниским степеном финализације производа (аутокаблови, склапање делова обуће, производња чарапа), у којима се запошљава углавном по уговорима на одређено време, а ради се прековремено изнад утврђеног законског максимума."

Људи који су незапослени али нису на Бироу за запошљавање сматрају се неактивнима, па они не улазе у број незапослених иако то реално јесу. Одговорност за нетражење посла се, по Брадаш, тривијализацијом и индивидуализацијом преноси са државе на појединца, чиме се занемарује чињеница да мотивација за тражење посла, поред понуде послова (а треба имати у виду да је само 15% отворених радних места оглашено), зависи и од социјалних веза и познанстава, новца, времена али и претходних искустава. Из тог разлога и не чуди да одустајање од тражења посла наступа после више стресних и неуспелих покушаја у тим условима. Суочени с ризицима отпуштања и новог круга тражења посла, запослени настоје да раде још више, а незапослени због рестрикција у систему социјалне заштите прихватају било какав посао којим ће обезбедити некакав приход без обзира на услове.
сарита

Каква запосленост?

Питање зарада тек је једно од важних показатеља квалитета запослења, и одговара на питање да ли посао обезбеђује материјалну сигурност која је предуслов за задовољење основних потреба људи да нормално живе. Подаци о просечним зарадама прикупљају се међу запосленима код великих предузетника, који имају веће зараде од просека, док се зараде у мањим предузећима, наравно с нижим (најчешће нижим од просека) примањима не објављују. Исти принцип се примењује и када се гледа какве су зараде по секторима – најмање су заступљене зараде запослених из оних слабије плаћених. А чак и ова „намерно неприкладна рачуница“ просечних и минималних зарада међу најнижима је у Европи. Уз то, у званичним статистикама не постоје подаци о броју запослених који плату не примају или примају минималну, односно мање од законом прописане минималне зараде.

Брадаш показује и то да просечне зараде нису довољне за достојанствен живот. За просечну потрошачку корпу у Србији (у октобру месецу 2016, прим. аут.) новац могу издвојити само запослени чија је бруто зарада већа од 95.000 динара, што значи да највећи број запослених нема довољно новца да приушти просечну потрошачку корпу.

Прекаризацији рада у Србији допринела је промена институционалног оквира тржишта рада, пре свега измене Закона о раду из 2014. године, које су довеле до лакшег отпуштања, смањивања улоге синдиката и уопште смањивања права радника.

"Имамо људе ангажоване у јавним радовима за 18.000 динара по уговорима о привременим пословима, стручне праксе за 12.000 динара, и нису ни у каквом радном односу итд. Нажалост, синдикати не користе овај простор, који би у свим агендама требало да имају пуну и квалитетну запосленост. Људима тако остаје само да се боре на индивидуалном нивоу. А решење често буде или штрајк глађу кад не добијају плате, или самоповређивање, или на крају и самоубиство. Ја очекујем да ће и будуће промене Закона о раду ићи ка даљој флексибилизацији рада и још већој несигурности. А када имате тако велику понуду радне снаге а мало послова, онда се само урушавају права оних који раде."

Званичних података о запосленима који обављају прековремени рад нема. Међутим, ово истраживање показује да велики број запослених жели да ради дуже, што указује на то колика је егзистенцијална угроженост радника и радница: „Они се грчевито боре само за задовољење основних егзистенцијалних потреба и потреба своје породице и опцртавају социјалну маргину“. (3) О последицама оваквог стања на тржишту рада Брадаш каже:

"И теорија и емпирија показују да рад треба да задовољи економске, социјалне али и психолошке функције. У оваквим условима људи то не могу да остваре. То нарушава физичко и психичко здравље и код незапослених и код запослених, а то се даље одражава и на њихове породице, који су у тешкој ситуацији где они који издржавају те породице немају начина ни механизме да задовоље елементарне потребе. Огроман број људи је по статистикама запослен а у ствари се налази у прекарном облику рада. Када сте на несигурном послу, ви једноставно не можете да планирате будућност. А када не можете да планирате будућност, то додатно нарушава ваше здравље. Тако да, од система какав се у Србији промовише, можемо да очекујемо још тежу ситуацију."

Ово истраживање показује колико држава статистикама које објављује заправо манипулише реалном сликом на тржишту рада у циљу даљег спровођења политика које само надаље урушавају радничка права и животне услове најширег слоја становништва. Оно може бити добра полазна тачка за даља, детаљнија истраживања о проблемима с којима се радници и раднице, као и назапослени, суочавају како би се радило на даљој организацији у борби за боље радне и животне услове.

1. Сарита Брадаш: Статистика и достојанствен рад: Критичка анализа политичког тумачења статистике рада, Фондација Центар за демократију, Београд, 2017.
2. исто
3. исто

Ирена Пејић

Извор: www.masina.rs