ћир lat

Минимални “минималац”

18. септембар 2017


Преговори о минималној плаћи врло вјерно предочавају друштвено-економску ситуацију у данашњој Србији. Иза завјесе “економских” аргумената, разоткрива се гола чињеница класног рата у којој једна страна надмоћно побјеђује.



Званично је. Од почетка 2018. године минимална цена рада по у сату износиће 143 динара, односно, 1,2 евра. Као и сваког септембра, како Закон о раду налаже, састали су се представници Социјално-економског савета не би ли се договорили колико ће коштати рад радница и радника у Србији. Наравно, као и сваки пут када се потегне питање “минималца”, који је у претходних пет година порастао за свега 15 динара, у јавности се захуктала расправа између поборника и противника повећања плата.

У 2017. години најнижа цена рада износи 130 динара, што у преводу значи да раднице и радници могу месечно зарадити минималну плату од 22.800 динара, без урачунатих пореза и доприноса. Најновијом одлуком, “минималац” је, увећан за 10%, успео да пребаци цифру од 200 евра. Када се погледа флуктуација динара, уочљиво је да је минимална цена рада по сату претходних година пратила курс евра, практично један на један. Чак и у оним ситуацијама када је 2012. или 2015. године долазило до повећања најнижих зарада, готово симултано је долазило и до раста цене евра. Одлука о повећању зарада креће да се спроводи од 1. јануара 2018. па још увек има доста времена за праћење ових кретања, јер је могуће да ће најављених 19 евра повећања, по данашњој курсној листи, у инфлаторним кретањима, некако, ипак испарити.


Државне субвенције капиталу

Иако је предвиђен као изузетак, који се исплаћује у периоду до шест месеци у ситуацијама у којима предузеће ради у смањеном капацитету, “минималац” све више постаје правило. Због велике незапослености, људи масовно пристају на било какав посао, па чак и на онај који је плаћен минималном зарадом. Управо и зато ово питање изазива толико полемика.

Власници капитала су пристали на повећање минималне цене рада под условом да он не утиче на раст бруто плата. Другим речима, повећање плата значиће и пропорционално смањење пореза и доприноса, односно, бруто зарада остаје иста. Разлику ће на себе преузети држава, што се процењује као трошак од 30 до 40 милиона евра. Ово решење не може а да не зачуди, с обзиром на то да је министар финансија Душан Вујовић апокалиптично најављивао да би повећање преко 10% “урушило државни буџет за наредну годину”. По ко зна који пут, јавни буџет испоставља се као касица прасица за приватна предузећа у која се прелива све што се исцеди стезањем каиша становништву.

Са друге стране, све више запослених бива пријављено на минималну плату, док им се разлика до стварне зараде исплаћује по принципу кеш у руке, што је пракса којом послодавци избегавају плаћање пореза. Оваквом праксом не само да се додатно оштећује јавни буџет, већ се нарушавају права радница и радника јер им се обрачун за пензију води као да су, барем део радног века, радили за минималац, те се самим тим и потенцијална пензија обрачунски умањује.

Онемогућено дугорочно планирање

Но, све већи број младих ни не размишља о тој далекој будућности. Питање је да ли ће је и дочекати. Општа прекаризација, хонорарни уговори, пробни рад и остале сличне праксе, онемогућавају вас да сакупите потребне године радног стажа. Подсетника ради, изменама Закона о пензијском и инвалидском осигурању из 2014. године повећана је граница за одлазак у пензију, а уколико не испуните критеријуме – године старости и године радног стажа – превремени одлазак у пензију вам може однети и до 20% од онога што би вам за рад који сте обављали и доприносе које сте уплаћивали обрачунски требало припасти. Крање нестабилна ситуација очитује се и у потпуно нелегитимном административном смањењу пензија које је, правдајући се мерама штедње, спровела Влада Републике Србије 2014. године; скупа све наведено довело је до тога да је младима практично онемогућено дугорочно планирање – до пензије ко жив, ко мртав.

Оно што је реалност јесте тренутна плата. Додуше мала. И то ако сте успели да нађете на посао. Од следеће године најмање зараде биће увећане за 10% или око 2.300 динара. Синдикати су на Социјално-економском савету (СЕС) тражили повећање од 15%, односно, 154 динара. Са друге стране, послодавци су, тврдећи да новца нема, пристајали на увећање од највише 9 динара, а трећи члан СЕС, Влада Републике Србије, великодушно је понудила и још један динар више – 140 динара укупно. Препирка око мрвица завршила се на некој, условно речено, средини.

Наравно, многим људима ће било какво повећање значити, али свакоме је јасно да овако ниска зарада, коју, процењује се, прима око 350.000 радница и радника, није довољна ни за намиривање најосновнијих потреба. А то је управо једна од Законом о раду зацртаних тачака од којих се полази при прерачунавању минималне цене рада. “При утврђивању минималне цене рада полази се нарочито од: егзистенцијалних и социјалних потреба запосленог и његове породице изражених кроз вредност минималне потрошачке корпе”, стоји у тексту Закона. Подаци показују да је за намиривање основне потрошачке корпе потребно барем три минималне плате. Дакле, ова ставка Закона у потпуности је пренебрегнута.

Испод прага сиромаштва

Притом, треба имати на уму да је линија апсолутног сиромаштва у 2016. години постављена на 11.694 динара по потрошачкој јединици. (1) У преводу, за једну трочлану породицу са малим дететом граница апсолутног сиромаштва износи 25.700 динара, што је цифра коју једва да ће достићи нова минимална зарада. При том, ова линија одређена је још 2006. године и требало би да представља количину новца довољну да задовољи минималне животне потребе. Временом број је увећаван само за стопу инфлације, док већ једанаест година није ажурирано шта су то заправо минималне животне потребе за које је очекивано да су се у току једне декаде, услед развоја друштва, макар малим делом промениле. Све у свему, чак и по овој званичној статистици, минимални доходак није довољан да задовољи ни минималне животне потребе једне трочлане породице, без даљег улажења у квалитет њихове потрошње. (2)

Очигледно је да су други фактори које Закон о раду наводи као полазишну тачку за утврђивање најниже цене рада увек у предности, а они дефинишу потребе или интерес оне друге стране, власника капитала. “Кретање стопе запослености на тржишту рада” говори нам да је међу становништвом које се налази у радном узрасту запослено 48%. Завод за статистику у ову бројку урачунава формално, али и неформално запослене у које су подведени сви који раде без формалног уговора о раду и без социјалног и пензионог осигурања, као и они “неплаћени помажући чланови домаћинства”. (3) Дакле, ако изоставимо ову популацију поприлично широко схваћених запослених, добијамо податак да је стопа запослености у Србији тек нешто преко 33%, што нам имплицитно може показати и који је степен притиска на тржиште рада, односно, колика конкуренција за радна места на њему влада. Стога не треба да чуди ниска цена рада, однос понуде и потражње сасвим адекватно објашњава тренутно стање.

Мит о праћењу продуктивности

Још један фактор који се наводи као важан за обрачун минималне цене рада јесте кретање продуктивности. Уосталом, ниска продуктивност је чест аргумент који апологете слободног тржишта истичу као важан за образлагање ниских плата у Србији. О овоме можемо нашироко дебатовати, али један пример остаје илустративан. Наиме, након приватизације Фабрике шинских возила Гоша од стране словачке компаније ЖОС Трнава, нови директор изнео је план рада по којем ће се повећати број израђених вагона по јединици времена. Раднице и радници су били скептични, али су после одређеног времена успели да досегну зацртани ниво производње. Наступили су ентузијазам и велика очекивања.

Уосталом, Гоша је једно време била највећи извозник у Србији и за очекивати је било да ствари иду само на боље. Убрзо је уследио састанак са менаџментом предузећа на којем је директор, по сведочењу радница и радника, рекао: “Показао сам вам да можете више. Е сада ћу вам показати да можете више и за мању плату.” Епилог приче знамо, раднице и радници ове фабрике нису примили више од 20 плата, нити су им уплаћивани доприноси.

Укратко, борба око зарада није никаква игра. У питању је прави рат у којем нема повлачења. Нажалост, синдикати још увек нису у стању да мобилишу чланство и ширу јавност и оштрије се супротставе власти и власницима капитала. Млаки захтеви и стално повлачење никако нису мотивишући. Усвојено решење од 143 динара по радном сату синдикати су захтевали још прошле године, када је уговорено повећање са 121 на 130 динара. Сада су потписали још један компромис који не делује да ће значајно подигнути стандард становништва, ојачати позицију синдиката, нити озбиљније утицати да се поврати поверење у ову институцију која би требало да заступа интересе радништва. За радикалнију трансформацију друштва, а ситуација изискује озбиљне промене – већ смо на дну, а тек нам, по свему судећи, следе приватизација стратешких предузећа, струје, здравства, велики напад на запослене у јавном сектору итд. – неопходно је поставити више захтеве. Далеко од тога да ово значи да су нам синдикати постали излишни; сасвим супротно, потребнији су нам можда и више него икад, али их је потребно и драматично мењати.

1. Види више у: Биљана Младеновић, Сиромаштво у Републици Србији 2006-2016. године, 2017.
2. Колико власти брине благостање становништва довољно говори и Закон о јавном реду и миру који је усвојен 2016. године у којем стоји да ће онај ко “просјачењем угрожава спокојство грађана или нарушава јавни ред и мир” бити кажњен казном од 5.000 до 10.000 динара или казном затвора до 30 дана.
3. О проблематици статистике рада у Србији види више у: Сарита Брадаш, Статистика и достојанствен рад, 2017.

Владимир Симовић

Извор: www.bilten.org