ћир lat

Чему служи дечји рад: Да ли ће кроз дуално образовање деца у Србији бити третирана као јефтина радна снага

21. септембар 2017


У Србији се већ неколико година уназад планира увођење система дуалног образовања у средње стручне школе. Када је коначно обелодањен, Нацрт закона о дуалном образовању доживео је озбиљну критику, а једна од главних замерки је та да ће деца кроз тај модел образовања бити третирана као незаштићена јефтина радна снага за чији продуктивни рад се плаћа упола мање новца од онога што је законски регулисана минимална цена рада



Да смо постали земља сиромаштва и јефтине радне снаге и није нека вест. Власти то чак и не третирају као проблем, већ, ваљда у стилу оне старе „нека твоје мане буду твоја предност", промовишу као позитивни атрибут. „Шта год вам понуде било где у свету, ми ћемо вам понудити боље услове", изјавио је недавно Александар Вучић, председник Републике Србије, приликом отварања фабрике Леони у Нишу (још једне од фамозних директних страних инвестиција). Притом је додао: „Имамо доста великих и сиромашних градова, дођите код нас, дајемо најбоље услове." Такорећи, имамо велики број очајних људи, спремних да раде за минималну надницу.

Међутим, као да ни ова „компаративна предност" није довољна, па су власти одлучиле да базен резервне армије рада прошире на једну нову популацију. Већ неколико година уназад Министарство просвете планира увођење система дуалног образовања у средње стручне школе. Укратко, ђаци би ускоро требало да најмање половину својих стручних предмета одрађују у предузећима, са идејом да кроз рад стичу одређене компетенције. Предлог закона којим би то било регулисано угледао је светлост дана пролећа ове године. Можда ће се неко запитати „а какве везе има то са јефтином радном снагом". Не да има, него ће учинити да та јефтина радна снага постане још јефтинија. Но кренимо редом.


Фингирање расправе

Почетком лета одржане су три јавне расправе поводом Нацрта закона о дуалном образовању. Док су прве две, у Новом Саду и Нишу, прошле релативно мирно, уз доста изречених критика од стране присутних, али и уз активно игнорисање тих критика од стране предлагача, на трећој, у Београду, било је кудикамо бурније. Већ на самом почетку бројне активисткиње и активисти подигли су увис велики број транспарената којима су исказивали своје неслагање са најављеном реформом.

Порука је била јасна - можете игнорисати наше критике, али ћемо вам то игнорисање учинити што тежим. „Деци књиге, а не каблови", „Против дечјег рада", „Деца нису јефтина радна снага", „Ко краде рад?", само су неке од порука које су се могле прочитати тог дана у сали општине Врачар у којој је одржана расправа. Међу присутнима, било да су у питању наставници средњих школа, професори универзитета, синдикални повереници, различити стручњаци и други заинтересовани, нико није изрекао позитивно мишљење о предложеном тексту Нацрта.

Са друге стране, реакције представника радне групе Министарства просвете која је састављала закон биле су доста немуште и сводиле су се на врло баналне и штуре, а заправо арогантне одговоре типа „нисте ви то најбоље разумели".

Глас јавности, који је унисоно говорио да је предложени закон скандалозан, да је више него очигледно да су га састављали људи из Привредне коморе Србије, са специфичним интересима које та институција заступа, и да мало чега ту има што би унапредило наш образовни систем и заиста побољшало квалитет школовања деце, остао је да лебди у просторијама општине Врачар у којој се јавна расправа одиграла, без превеликог утицаја на доносиоце одлука.

Вероватно није у питању ни прва ни последња јавна расправа која се спроводи само из обавезе, како би се испоштовале минималне процедуре транспарентности при доношењу нових законских докумената. Ипак, иако је цео догађај маргинализован па му ни медији нису придавали превише пажње, чини се да је он у извесној мери био сигнал предлагачима закона да морају брже, јаче и боље погурати кампању у којој се налазе, уложити много више напора, а и новца, како би некако изгурали зацртани пројекат.

Није много времена прошло од расправа на којима је било више него јасно да је Нацрт закона о дуалном образовању врло лош, а Министарство просвете интензивирало је своје активности у сврху његове промоције кроз пројекат караван „Дух младости". Дакле, људи из радне групе надлежног министарства која је састављала Нацрт нису имали намеру да се превише обазиру на повике јавности и упозорења какве ће све последице предложени закон имати по децу и њихово образовање, већ су се латили маркетиншких алата не би ли продали свој производ и исцртали наизглед идиличну слику родитеља и деце који са усхићењем ишчекују спровођење планиране реформе.

Караван је обишао тридесетак градова и општина по Србији, унео мало шаренила и садржаја у учмале средине девастиране транзицијом, но проблеми остадоше исти.

Квалификације за неквалификованост

Пре свега, циљеви увођења овог модела у систем средњег образовања дефинисани су примарно оним што се у Нацрту назива „потребама тржишта рада". Синтагму „потребе тржишта рада" стављамо овде под наводнике из простог разлога што, колико год се законодавци и други заговорници дуалног образовања упињали да нам њоме дочарају актуелност реформског предлога, дефинисање тога шта су заправо „потребе тржишта рада" остаје недоречено. И то не треба превише да чуди.

Повезивати сферу образовања са сфером производње ни у ком смислу није лоше. Међутим, већ на овом месту потребно је поставити питање и каква је та производња, шта се производи, под каквим условима и за кога.

Свеобухватнији систем планирања производње и развоја економских капацитета јесте неопходан. Но то се не може остварити искључиво ослањањем на „потребе тржишта рада" и задовољавањем интереса приватног капитала. На крају крајева, када бисмо се оријентисали искључиво на актуелне потребе тржишта рада, онда би требало да затворимо добар део образовних установа, с обзиром на то да је на нашем тржишту рада, како статистике говоре, најтраженија неквалификована радна снага (1). Уосталом, минимални преглед инвестиција у Србији показује да највећи део њих чине предузећа која потражују раднице и раднике за врло једноставне послове које је могуће обављати након врло просте и кратке обуке.

Са друге стране, тржиште представља специфичан динамичан контекст који је подложан нестабилностима и брзим променама. У том смислу, чак и такве какве су, потребе тржишта рада могу бити врло флуидне, те оно што је потребно данас већ сутра може бити вишак, нереализовани ресурс, и обрнуто.

Стога је сама идеја моделирања тако значајног сегмента друштва, какво образовање јесте и мора бити, искључиво у складу са „потребама рада", потпуно погрешна. То је више него очигледно у предлогу закона који би, истини за вољу, требало назвати „Закон о шегртској обуци" јер је образовање много шири концепт од онога што Нацрт закона о дуалном образовању са собом доноси. Дакле, ако желимо да развитку образовних капацитета нашег друштва, али и шире схваћене привреде, приступимо озбиљно, онда је и спровођење образовних политика потребно дугорочно планирати, једнако као и сферу производње.

Тек тада би увезивање рада и образовања добило на квалитету какав пука оријентација спрам нерегулисаног тржишта не може остварити. Уосталом, управо је капиталистичка економија генерисала несигурности које доводе до тога да људи, у току свог радног века, све чешће мењају послове, и то не само у оквиру исте струке. Оваква тенденција није нешто што је нужно добро и може стварати изразито стресне ситуације које раније генерације - оне које су имале стабилне послове и често проводиле радни век на једном радном месту - нису осећале у тој мери.

Додатно, у изразито кризним периодима, какав већ готово деценију пролазимо, нестабилности у економији директно се пресликавају на потребе тржишта рада, што је посебно изражено у периферним земљама попут Србије.

Више је него очигледно да стога фактор какав су „потребе тржишта рада" не може бити основ за регулацију тако друштвено важног система какав је образовни. Са једне стране, тренутне потребе тржишта рада су такве да је боље да спрам њих не креирате ништа, а са друге, динамика тржишта је нестабилна и без озбиљне регулације те сфере тешко је дугорочније планирати било који аспект који се са њим доводи у везу.

Чија и каква производња?

То нас доводи до новог проблема, а он је пре свега политички. Наиме, издвајање потреба послодаваца, односно тржишта рада, изнад друштвених потреба, јасан је знак усмерености актуелних власти искључиво на задовољење интереса приватног капитала. Примера ради, Привредна комора Србије, која представља „интересну асоцијацију привреде која заступа заједничке интересе предузећа и других привредних субјеката пред државним органима и организацијама", наименована је као један од главних регулатора спровођења пројекта дуалног образовања у дело.

Сасвим супротно, синдикатима, интересним организацијама које би заступале сферу рада и водиле рачуна да се радна права деце која ће кроз систем дуалног образовања бити запошљавана у предузећима заиста поштују, Нацртом није предвиђена никаква улога. Додатно, у образложењу закона већ се помињу будући подзаконски акти којима ће се уводити пореске олакшице, али и финансијске стимулације за компаније које постану део система дуалног образовања. Зашто се тај новац не би искористио за унапређење школа, њихово осавремењавање и усавршавање наставног кадра, чиме би се значајно унапредили образовни капацитети, а ученици би добили адекватнија знања?

Вероватно, у духу неолибералне есхатологије, законодавци стоје иза идеје да ће задовољење интереса власника капитала, послодаваца, довести до преливања и на друге друштвене класе, па самим тим и до општег друштвеног бољитка. Проблем у овом предвиђању јесте што је „преливање" илузија, очекивање које се никада не оствари. И не само то. Нацртом је предвиђено да продуктивни рад деце буде плаћен минимум 50% од важеће минималне цене рада.

Када се прерачунају сати које дете може провести код послодавца - радна недеља ученика Нацртом је ограничена на 35 сати, што иначе представља законски максимум за малолетна лица у радном односу и међународни стандард максималног коришћења дечјег рада - добијамо рачуницу по којој ће деца, током школовања кроз систем дуалног образовања, потенцијално, за месец дана рада добијати накнаду од око 9.000 динара.

Наравно, у предлогу Закона није назначена обавеза да након завршетка школовања послодавац мора понудити запослење ђацима који су прошли обуку, што само оставља могућност да се из године у годину одређени део послова у предузећима обавља упошљавањем јефтине радне снаге деце. Спојимо ли све делове слагалице, добијамо слику Србије у којој доминирају послови за неквалификовану радну снагу које раднице и радници обављају за минималац, а увођењем дуалног образовања у сферу рада бива пропуштен један нови контингент радне снаге која ће исте те послове обављати за упола мање новца.

Не можемо а да не констатујемо да ће оваква промена у сфери средњег стручног образовања имати двојаку функцију: смањење опште цене рада и дисциплиновање млађих нараштаја да буду спремни да раде више за малу надокнаду. Одемо ли корак даље, може се очекивати да ће читав процес имати за последицу даље цементирање класних разлика. Ускостручна специјализација током средње школе може додатно отежати даље кретање деце кроз систем образовања ка високошколским установама. С обзиром на то да је приступ факултетима већ у великој мери ограничен сиромашнијим слојевима друштва, можемо очекивати да ће се таква пракса само утврдити.

И ту се подвлачи црта и остаје питање за какво друштво се заиста залажемо. Оно једнаких шанси у којем је могуће радити и зарадити за достојанствен живот, друштво у којем друштвена покретљивост није статистичка грешка, друштво које дугорочно, заједнички планира и инвестира у развој привреде и образовања које деци пружа свеобухватно знање. Или пак друштво које репродукује драстичне неједнакости, а образовање структурише на начин који ће од деце направити пуке додатке машинама за стварање профита приватним предузећима.

Пише: Владимир Симовић, Le Monde diplomatique

ВЛАДИМИР СИМОВИЋ је дипломирани социолог, члан Центра за политике еманципације и Левог самита Србије. Коуредник је зборника научних радова Вратимо социјализам у игру: Елементи за промишљање социјалистичке алтернативе и Биланс стања: Допринос анализи рестаурације капитализма у Србији, издање ЦПЕ.

(1) Види више у: Брадаш, Сарита. 2017. Статистика и достојанствен рад. Фондација Центар за демократију, Београд.

Извор: www.nedeljnik.rs