ћир lat

Изнајмљивање радника у Словачкој уз помоћ „рупе у закону“

14. новембар 2017


Закон о условима за упућивање запослених на привремени рад у иностранство је омогућио да било која фирма у Србији може да расписује огласе за посао и упућује раднике на рад у иностранство без обзира на то што нема дозволу Министарства за рад да се бави запошљавањем радника.



Тако Икеина фабрика у Словачкој, како су из „Икее“ потврдили, запошљава 22 радника из Србије преко фирме „Maxikong“, која је регистрована за производњу моторних возила у Србији.

Посао у Словачкој, пријава у Србији


Радници у Србији који траже посао у иностранству могу свакодневно да наиђу на огласе фирми које нуде посао у Словачкој, али плату и доприносе радници примају у Србији. У овим огласима се обично истиче да је то легалан посао у иностранству.

Проблем је у томе што ове фирме углавном немају дозволу да упућују раднике на рад у Словачкој, већ Министарству за рад представљају да већ имају раднике у Србији које само привремено шаљу у Словачку због извођења радова, обуке или стручног усавршавања.

Једна од фирми која објављује огласе за посао у Словачкој, а раднике пријављује у Србији је „Maxikong“, регистрована за производњу моторних возила. Иако радницима нуде посао у Словачкој, ова фирма прво запосли радника у Србији, па онда закључује анекс уговора и шаље радника на рад у иностанство. Из ове фирме тврде да они не изнајмљују раднике другим фирмама у Словачкој, већ их шаљу, како тврде, на усавршавање да би могли да раде у Србији.

„Имамо велики проблем што у Србији имамо мали број обучених људи јер заостајемо у тој индустријској производњи. Ти који науче да раде биће обучена радна снага и они који су код нас запослени нису угрожени“, наводи Јелена Крстић из „Maxikongа“.

Међутим, она наводи да „Maxikong“ има и „мали погон за производњу у Србији“ и да ту ради „веома мало људи“. На питање где се погон налази, она наводи да је у Добановцима, али није рекла тачну адресу.

Радници произвођача моторних возила у Икеи

Посебно проблематично је то што је фирма „Maxikong“ расписала конкурс за посао у Икеиној фабрици у Словачкој имајући у виду да је “Maxikong” регистрована за производњу моторних возила, па је нејасно зашто би њихови радници радили и усавршавали се у компанији за производњу намештаја „Икеа“.

Крстић је одговорила да је “Maxikong” у случају „Икее“ заиста „изигравао посредника“ на молбу неког другог, али да у „Икеи“ не раде радници „Maxikongа“.

Из компаније „Икеа“ су јасније одговорили на питање да ли су ангажовали раднике из Србије преко ове фирме.

„Фабрика у Словачкој IKEA Industry Malacky Flatline се бави производњом намештаја из ИКЕА асортимана. Тренутно преко агенције Maxikong запошљавају 22 радника из Србије, сви су ангажовани на пословима паковања производа“, наводе из компаније „Икеа“.

Занимљиво је то да из компаније „Икеа“ фирму „Maxikong“ називају агенцијом иако она није регистрована нити има дозволу Министарства за рад да ради као агенција за запошљавање.

Закон недоречен, Министарство не реагује

Министарство за рад је правилником утврдило низ услова које фирме треба да испуне да би могле да се баве посредовањем у запошљавању радника, између осталог, да фирма има стручно оспособљене запослене и просторно-техничке могућности.

Међутим, по другом закону (Закону о условима за упућивање запослених на привремени рад у иностранство и њиховој заштити) фирме могу да шаљу своје запослене у иностранство и те фирме не морају да испуњавају никакве посебне услове. Овај закон је пре свега намењен послодавцима који имају послове у иностранству, па привремено шаљу своје раднике да изведу радове ван земље или да се обуче. Међутим, закон је написан тако да не спречава да неко региструје фирму са 1.000 динара почетног капитала и фиктивно запосли раднике у Србији, а заправо ти радници не раде у Србији ни један једини дан. Фирма их изнајмљује другим компанијама у иностранству и зарађује од њиховог рада иако за то није добила дозволу.

Закон формално забрањује овакав лизинг радника, па у споменутом закону о привременом запошљавању у иностранству је наведено да „послодавац не може уговором закљученим са страним лицем предвидети уступање запослених том или неком другом страном лицу“. Међутим, то значи да послодавци не смеју да напишу у уговору да изнајмљују раднике, али фактички то могу да чине.

Упутили смо питање Министарству за рад на који начин је законом спречено да не дође до потенцијалних злоупотреба при упућивању радника у иностранство. Добили смо штур одговор да Министарство, преко инспекције рада контролише, између осталог, примену прописа који се односе на права запослених када је у питању упућивање запослених на рад у иностранство.

Из Министарства су нас упутили да погледамо контролне листе које инспекција попуњава приликом контроле послодаваца. Поражавајуће је да, према контролној листи која се користи приликом контроле привременог запошљавања у иностранству, инспектор само проверава да ли је склопљен уговор о уступању радника са компанијом у иностранству, што би онда представљало прекршај. Дакле, послодавац би био у прекршају само уколико у уговору сам напише да се (без дозволе) бави изнајмљивањем радне снаге. У супротном, инспектор сматра да је све по закону.

Рељановић: И киоск са виршлама може да упућује у иностранство

Професор радног права Правног факултета Унион Марио Рељановић каже да је закон о привременом запошљавању у иностранству толико лош да „сваки послодавац, па и киоск са виршлама, може да упућује неког у иностранство“.

Рељановић сматра да је проблем и до процедуре државних институција:
“Министарство рада би требало да контролише документацију коју послодавац доставља пре него што се радник упути у иностранство, а не као што сада ради тек када се неко од радника повреди или погине на радном месту”.

„Нигде у закону не пише да радник мора да буде запослен неко време код послодавца, па да онда може бити упућен привремено у иностранство. Буквално послодавац може данас да запосли неког као радника и да га сутра шаље даље у иностранство“, каже он.

За разлику од српског који нема никаква ограничења, хрватски закон о привременом запошљавању у иностранству садржи и одређене услове који спречавају злоупотребе. Један од услова који фирма у Хрватској мора да испуни да би слала раднике у иностранство је да бар 25% радника фирме ради у Хрватској, не рачунајући административне раднике.

Аутор: Милош Вучковић
Извор: www.radnik.rs