ћир lat

Марио Рељановић: Нема дна

1. мај 2018


У трци до дна – дно не постоји. Увек се може пасти ниже, испод граница достојанства, логике, сиромаштва, социјалне функције државе да спречава ствари које управо кроз трку до дна она промовише и јача. Да увек може горе, свакако доказује и нацрт Закона о поједностављеном радном ангажовању на сезонским пословима у одређеним делатностима – такозвани Закон о сезонским радницима.



Појединачна решења примењена у закону варирају од оних (малобројних) за похвалу до оних безобзирних. Укупан утисак након читања нацрта је свакако горак.

Чланом 4. нацрта закона предвиђено је да сезонски радници раде ван радног односа, а на сва питања која нису решена тим текстом примењују се одредбе Закона о раду које се односе на привремене и повремене послове. Ово је логично решење само у односу на природу и привремени карактер послова. Али се са друге стране поставља питање: како се тиме побољшава положај сезонских радника? Они су сада и званично лишени сваке заштите из радног односа. Не постоји начин тумачења овог текста према којем ће послодавац морати да пружи минимум права која имају запослени (лица у радном односу). Члан 5, којим је успостављена дужност послодавца да сезонског радника обавести о условима рада, због тога је само формалност коју послодавац мора да испуни (а и да је не испуни, може тврдити да ју је испунио јер писаног трага о томе нема). Нигде не пише, нити може да пише будући да сезонски радник није у радном односу, да он има право на ограничено радно време, одмор у току дневног рада, дневни и недељни одмор, плаћени прековремени рад… Та права једноставно не постоје, јер је сезонски радник стављен у нормативни оквир ван радног односа, у којем преузима све обавезе и одговорности налик запосленом, али не остварује готово ниједно право из радног односа.


Други основни проблем овог будућег законског текста налази се у ставу 3. члана 5. Ова одредба наиме доноси, у правом смислу те речи, револуционарну промену у радно ангажовање у Србији предвиђајући усмени договор између послодавца и сезонског радника, уместо писаног уговора. Ово ће свакако унети потпуну неизвесност у садржину односа радника и послодавца будући да неће постојати ниједан једини доказ о уговореним условима рада. Дакле, у случају спора је „реч против речи“, а ту се по правилу радници неће добро провести пред судом. Основно правило код свих облика радног ангажовања јесте да је уговор у писаном облику једино прихватљив. Ово не само због правне извесности и компликованости уређења односа, већ и због тога што је писана форма ефектно доказно средство у случају спора, где се радник мора заштитити (томе уосталом и служи радно право). Овде тога неће бити.

Још занимљивије је (неформално) оправдање зашто се користи овај неуобичајени институт (проказан у неким државама због неефикасне и недовољне заштите радника). Ратио законописаца био је наиме да се на овај начин смањи административно оптерећење послодавца, који не мора да закључује уговор са лицем које ће ангажовати само неколико дана. Ово не само што није убедљиво образложење, већ се оно логички никако не уклапа у остатак закона. Најпре, „неколико дана“ уопште не мора да буде толико – закон дозвољава ангажовање до шест месеци, што је засигурно сасвим довољно да послодавац нађе мало времена за ову активност.

Потом, законописци су лишили послодавца „терета“ потписивања уговора о раду, али су му зато наметнули читав низ административних обавеза које мора поштовати како би поштовао закон. Почев од поступка регистрације да би се уопште могао квалификовати за закључење уговора са сезонским радником (члан 12. нацрта закона), преко месечних обавеза ка пореској управи за пријављивање сезонског радника, уплате пореза и доприноса (чланови 11, 12, 16. и 20). И све то се односи и на режим ангажовања сезонског радника на шест месеци, и на ангажовање на неколико дана. Па како онда оправдати то што су послодавци случајно, а опет сасвим згодно, од свих обавеза које су им могле бити „опроштене“ законом, изгубили само ону која је суштинска и најважнија за радника – закључење писаног уговора о сезонском раду?

Посебан апсурд садржан је у члану 5. ставу 4. нацрта закона, који предвиђа да послодавац може у року од два месеца да изда потврду раднику о усмено уговореним условима рада. Потврда после два месеца раднику не значи ништа; не постоји начин да се послодавац натера да изда потврду тако да одговара условима рада које је радник фактички имао, а и нема никакву вредност након што је рад радника престао – може евентуално послужити као доказ на суду, али у том случају је несавесни послодавац који није пријавио радника неће ни издати – на пример, под изговором да радник никада није ни радио за њега. А све ово је далеко компликованије него понудити раднику формуларни уговор на самом почетку рада код послодавца. У најмању руку – чудно решење, готово као да је своју сврху исцрпело у стварању правне (и свеопште) несигурности на страни радника. Послодавци ће наравно тиме бити задовољни и на крај памети им неће пасти да се буне око силне администрације која им је наметнута законом.

Занимљиво је притом (читајте: узнемирујуће и тужно) да законописац упорно заобилази све постојеће врсте уговора о радном ангажовању. Па се тако ствара читав нови модалитет уговора, уговор о сезонском раду, као варијанта уговора о привременим и повременим пословима. Иако је уговор о привременим и повременим пословима најозлоглашенији начин радног ангажовања у Србији због невероватних потенцијала за злоупотребе, очигледно је да је било нужно смислити уговор који ће на још неодређенији начин успоставити израбљивачки однос између послодавца и сезонског радника.

И остала решења нису нарочито далеко од ових основних праваца и углавном се исцрпљују у регулисању посебног режима „уговора о сезонском раду“ у односу на нека права сезонских радника, која су постављена тако да више личе на права (а не на обавезе) послодаваца. На пример, у члану 6. стоји да послодавац једнострано може да раскине уговор, практично без икаквих ограничења. На пример, може да констатује да је престала потреба за тим радом, али већ истог дана може да ангажује другог радника на истим пословима (јер то не потпада под забрану из Закона о раду). Тако да ова одредба заправо има и огроман уцењивачки потенцијал.

Слично је и са накнадом коју прима сезонски радник. Чланом 7. накнада је одређена на нивоу минималне цене рада по радном часу. Радну норму међутим процењује послодавац, а број радних часова се нигде не евидентира, нити постоји законска обавеза за таквим нечим, па је сасвим извесно да ће у пракси радници радити колико послодавац жели (без ограничења), а све за минималну зараду (ако имају среће). Ово ће у пракси вероватно довести до тога да падну цене радног сата и код оних сезонских послова где су до сада прелазили границу минималне цене рада.

Према члану 22. став 3. инспектор рада може тражити од послодавца да докаже да је обезбедио све услове у складу са законом. Ово је занимљиво решење јер закон не нуди услове рада, него ће се они уредити усменим уговором. Која је садржина уговора, не зна нико осим послодавца и сезонског радника, а у случају спора инспектор рада свакако не може да одлучује о томе ко је у праву. Као што је већ констатовано, будући да је реч о уговору који је варијанта уговора о обављању привремених и повремених послова, не постоји апсолутно никаква норма за коју се инспектор рада може везати приликом одлучивања да ли су услови рада законити или нису (осим ретких детаља који су уређени самим законским текстом, као што је безбедност на раду). И ова врста заштите је дакле обесмишљена.

Мало је законских решења у овом нацрту која заслужују похвалу, али вреди их поменути. Према одредбама члана 9. ставови 2. и 3. сезонски радник се не брише са евиденције незапослених, то јест наставља да добија накнаду за случај незапослености и/или новчану социјалну помоћ, ако је пре сезонског ангажовања остварио та права. Ово је сасвим сигурно пример добре праксе, која ће допринети лакшем одлучивању сиромашних слојева становништва да се одлуче за радно ангажовање.

Такође, ограничење из члана 15. који предвиђа да се сезонски рад може обављати само до 120 радних дана у календарској години и 180 дана укупно у календарској години, као и да укупно трајање радног ангажовања не сме да прелази 120 дана у збиру за уговоре по привременим и повременим пословима и сезонским пословима, не звучи лоше и сигурно спречава различите врсте потенцијалних злоупотреба како би се комбинацијама уговора радник задржао далеко дуже од прописаног максимума. Ипак, мора се констатовати да није јасно како се одржава нормативна „привременост“ послова који трају шест месеци у току сваке календарске године? Апсурд који је уведен у односу на привремене и повремене послове се и овде преноси без икаквог критичког размишљања, иако се може аргументовано бранити становиште да је за сваки посао за чију је реализацију потребно више од месец дана, оправдано закључити уговор о раду на одређено време.

Треба рећи и да будући закон не решава многе проблеме у вези са радом на црно. Сасвим је извесно да ће описано решење из члана 9. нацрта закона имати за последицу смањење отпора самог сезонског радника да се пријави на посао, јер због тога више неће губити права из социјалног осигурања и социјалне заштите. Али је послодавац самим законским текстом стављен у тако доминантан положај да је тешко очекивати да несавесни послодавци то неће искористити. Такође је наивно помислити да ће рад на црно бити искорењен самом законском одредбом да је довољно да запослени почне да ради да би се сматрало да је уговор закључен. Слична (али не и идентична!) правна фикција коју садржи Закон о раду годинама уназад није донела ништа добро када је реч о смањењу рада на црно.

На овај начин се рад на црно може сузбити само формално – кажете лепо свима да не раде на црно, јер по слову закона имају усмени уговор са послодавцем, па се они онда појаве у статистици како би Вођа могао да нам покаже колико нам добро иде. Чињеница да се послодавац понаша према сезонским радницима као да раде на црно – дакле, не поштује одредбе које се тичу уплате доприноса, као ни минимума накнаде за рад – неће бити измењена овом фикцијом постојања уговора самим чином ступања на рад, а та чињеница управо јесте суштина проблема а не (не)постојање форме, то јест правног основа. И даље ће дакле терет бити на инспекцији рада, а зна се веома добро из претходних искустава да инспектори рада ни издалека немају капацитета да испрате сезонске послове и све послодавце који ангажују сезонске раднике.

У закону се не помињу ваучери и чини се да је овај концепт потпуно напуштен, иако се само о њему причало неколико година уназад, и то као о најбољем и једином решењу. Претпоставка је да напуштање идеје ваучера коинцидира са сменом министара, што је наравно веома лоше и показује како је алтернатива смишљена на брзину и без промишљања о њеној примени у пракси.

Укупна оцена је да ће овај закон за још један степеник спустити лествицу када је реч о условима рада на најтежим пословима. Већина проблема се не адресира на адекватан начин, а решења која се нуде су пре трагична него смешна. Извесно је да синдикати неће имати никакав интерес да дижу глас против овог текста, јер он не дотиче њихово чланство или потенцијално чланство (жалосна али тачна чињеница о томе како синдикати делују). Јавна расправа је фингирана као и увек до сада, а медији су пласирали само званичну причу како се доношењем закона сезонски рад уводи у правне оквире и како је у питању савршено нормативно решење. Скупштинске расправе одавно нема, а чак и да је има не верујем да бисмо од постојеће опозиције чули неку свежу и оригиналну идеју. У целој причи ће наравно страдати сезонски радници, који ће бити подједнако угрожени и обесправљени као и до сада.

И даље ћутимо и трпимо.

Извор: Peščanik.net