ћир lat

Марио Рељановић: Изврнута синдикална торта

2. мај 2018


Није никаква тајна да су људи разочарани у синдикате у Србији. Много пута је на то указивано последњих година, и споља и из синдикалних структура. Синдикати су свакако на ивици егзистенције захваљујући смањеном чланству и срозаном угледу, али и погођени активним жмурењем државе на незаконито понашање послодаваца према синдикалним представницима и идеји синдикалног удруживања уопште. Више пута сам имао то незадовољство да поучим запослене људе да не морају да траже дозволу послодавца за синдикално деловање и да је оно гарантовано Уставом и законима, као и низом међународних инструмената. Толико смо изгубили осећај слободе да ни такве ствари више не препознајемо као природне. Можда је то и нормално у Србији, јер ту владавине права нема, а многа прокламована права су у реалности само мртво слово на папиру.



Давне 1886. године у Чикагу, неки други синдикати су се изборили, или макар отпочели борбу за нека права која нам данас делују нормално и природно, а која ћемо већ за нашег радног века изгубити ако се ускоро не преокрене правац државних политика. Скоро век и по након тих нимало мирољубивих демонстрација радничке снаге, Србија је на путу да се по квалитету радничких права врати у 19. век. И то ће се неминовно догодити, јер она нема синдикате попут оних у Чикагу. Заправо може се засигурно рећи да Србија уопште нема синдикате, већ само синдикалну фасаду иза које стоје шупљи говори и још испразнији потези.


Тешко је поновити срамоту коју су синдикати Првог маја приредили свим људима који су желели да изразе свој протест према државним политикама које доводе до урушавања права радника испод сваке границе. Довести министра рада на првомајски протест, где ће се он осећати сасвим комотно и давати изјаве новинарима како су „неки други пре нас“ учинили радништво у Србији јадним, а како се од 2012. године дешава ренесанса радничких права, ударац је испод појаса и представља увреду не само за здрав разум већ и за све оне који су покушали да изразе своје незадовољство. Министар је на челу министарства које је директно одговорно за срозавање достојанства радника испод сваке мере. Он подржава и наставља политику коју је његов претходник водио, куне се у Вучићеву катастрофалну политику страних инвестиција и има партијархалан однос према радницима које очигледно посматра као неписмену и зависну гомилу.1 Закони који су донети за кратко време министровања господина Ђорђевића подједнако су лоши као измене Закона о раду из 2014. године. Присетимо се Закона о запосленима у јавним службама, Закона о финансијској подршци породици са децом, најављеног Закона о сезонским радницима. Нема дакле ниједног разлога зашто би се Ђорђевић сматрао пријатељем првомајског протеста. Напротив, у питању је једна од најлицемернијих представа које је власт – у сарадњи са синдикатима – икада организовала. А сви они који су дошли на протест у доброј вери, да покажу да нас има и да се не дамо, могу се сматрати преваренима и изигранима.

А синдикати? Они нису скупили 5.000 људи како је председник Савеза самосталних синдиката Орбовић рекао, већ једва преко 1.000 (хајде да поверујемо полицији да их је било око 2.000). Многи од њих су отишли управо док им се Орбовић обраћао, сипајући низ фраза које ништа не значе и којима се заправо наставља агонија синдиката, уместо да се представи јасан план протеста, штрајкова и притисака на државу. Ови синдикати то не могу и не умеју. Ови синдикати јесу држава и државни су онолико колико и сам министар Ђорђевић. Отуда се он осећа сасвим лепо и комфорно на челу синдикалне колоне, јер се налази међу својима. Када је група младих људи окупљених у Леви самит Србије покушала да каже министру шта мисли о њему и његовом присуству, полиција је привела неколицину њих иако нису радили ништа противзаконито. Колико је познато, нико од синдикалних представника се није забринуо за њихову судбину, кренуо са активистима до полицијске станице или – а ово би било сасвим у духу солидарности, да је има – окренуо целу протестну колону пред станицу полиције где су одведени. То би била демонстрација непокоривог духа синдикализма. Уместо тога, министар и синдикалци су вероватно већ били негде на ћевапима. Солидарност је њима непозната, јер се синдикализмом баве – част ретким изузецима који постоје! – да би реализовали своје себичне интересе. И нема државне мере усмерене против радника која би их натерала да се одрекну свог доброг живота зарад очувања радничких права.

Као у цртаном филму, синдикална торта је изврнута и дно је доспело на врх. Следеће године у ово време биће служен парастос синдикалном организовању које је данас и званично умрло у Србији. Осим уколико они који су данас сасвим исправно и паметно бојкотовали срамни скуп не успеју да се издигну изнад државе која прети да их угуши, и организују неку нову радничку снагу и енергију. Па да кренемо испочетка, да се вратимо у 19. век и изборимо себи још једном права која нам припадају као цивилизацијска тековина.
Извор: Peščanik.net