ћир lat

Да нам живи, живи рад: Родна дискриминација на пословима у Србији

17. април 2019


Када је организација Clean Clothes Campaign спровела истраживање о условима рада у текстилној индустрији 2017. године, резултати су били поражавајући. Интервјуисани радници из наше земље извештавали су о забрани употребе тоалета, онесвешћивању због лоше вентилације, прековременим сатима који нису плаћени, плати која је мања од законског минимума и другим неправилностима.

Нажалост, много тога што важи за текстилну индустрију присутно је у свим областима пословања. Закони, који изгледају лепо на папиру, често се не поштују у пракси. Радници се уцењују, дискриминишу и омаловажавају. Жене су у лошијем положају у односу на мушкарце по готово свим параметрима, иако често ни они нису у завидној позицији.

Последње истраживање о дискриминацији жена на нашем тржишту рада спровело је Виктимолошко друштво Србије 2012. године, због чега је организација Kvinna till Kvinna представила нове податке и пружила допринос разумевању проблема. У истраживању Родна дискриминација у области рада и запошљавања у Србији, на ком је ова организација радила од марта до децембра прошле године, анонимну анкету попунило је више од 1000 људи. Поред тога, урађени су интервјуи са представницима појединих институција, организација и радницама које су биле родно дискриминисане на послу.

Резултати нису добри – 47% анкетираних жена и 28% анкетираних мушкараца искусило је родну дискриминацију на претходном или тренутном радном месту. Запосленима је, на пример, често постављано питање о брачном статусу и планирању породице, иако послодавци на то немају право. „На сваком разговору за посао архитекте питали су ме да ли планирам да имам деце. Увек сам одговарала искрено, да бих волела да имам деце, и нико није хтео да ме запосли. Све време сам радила на црно, без уговора, како бих саставила крај с крајем“, рекла је једна од интервјуисаних жена.

Проблематичан однос према женама огледа се и у томе што се од њих очекује да прихвате традиционалне улоге кад то послодавцима одговара. Тестирањем демографских карактеристика, сектора запошљавања, позиција на радном месту и месечних нето зарада установљено је да жене имају два и по пута већу вероватноћу од мушкараца да се суоче са родном дискриминацијом у пословном окружењу.

„Кад сам хтела да напредујем у каријери, пријавила сам се за одређено радно место у државној институцији [где сам радила]. […] Када је завршен избор, који није био транспарентан, добила сам информацију да је на тај положај постављен колега мушкарац. Кад сам схватила да та особа не испуњава критеријуме за посао, жалила сам се шефу. Имала сам разговор с њим у четири ока и тада ми је објаснио да, иако сам испуњавала све критеријуме за унапређење, нисам, по његовом мишљењу, била биолошки подобна за то радно место и да се жене теже од мушкараца носе с притиском који тај посао подразумева. Иако сам тврдила да могу да поднесем притисак, рекао је да ми је паметније да размишљам о удаји јер се ближим четрдесетој“, рекла је једна од жена која је учествовала у истраживању.

Кршење права запослених толико је присутно да се често прихвата као саставни део посла. Раднице и радници неравноправност каратеристичну за дискриминацију понекад не умеју ни да препознају и мешају је с мобингом. Поред сексуалних узнемиравања, неплаћених прековремених сати и проблема повезаних с породиљским одсуством, на тржишту рада присутне су и непримерене манипулације уговорима. Међу анкетиранима који су у претходних десет година имали било какво запослење, 39% је пријавило да им је тражено да потпишу уговор о раду а да им претходно није омогућено да га прочитају и разумеју услове. У истраживању се истиче да постоји неписано правило да се посао нуди уз уговор са додатним анексом, који се даје на потписивање без читања, како новозапослени не би приметио да је, заправо, потписао и отказ.

„Имам пријатељицу која је својевремено радила у пекари. Имала је педесет година, а услови на послу су, како је говорила, били добри. А онда се разболела и морала је да узме дуже боловање. Кад је отишла код лекара опште праксе, речено јој је да нема здравствено осигурање. Била је збуњена. Рачуновођа на послу јој је објаснио да је заправо отпуштена два месеца раније, а да је нико није обавестио. Ова ситуација имплицира да је потписала бланко отказ, а да није била свесна тога. Кад су шефови схватили да ће бити на боловању, искористили су то да је отпусте“, рекла је једна од представница организација цивилног друштва у октобру 2018. године.

Безброј таквих и сличних примера потпуно је невидљиво у званичним статистичким подацима. Већина прекршаја остаје непријављена, јер запослени немају поверења у надлежне институције. Предмети који доспеју до суда не категоризују се по роду или облику повреде права, па се детаљи губе из вида. Таква пракса онемогућава прикупљање података о дискриминацији чак и када је она вишеструка. Ромкиње и ЛГБТ особе се, на пример, могу суочити са додатним проблемима, изазваним дискриминацијом на основу етничке припадности, односно, сексуалности. „Ромкиња се пријавила за посао у пекари након што је видела оглас да траже радницу. Кад се пријавила за посао, шеф јој је рекао да више не траже никога, јер су већ нашли радницу. Међутим, оглас је стајао на излогу пекаре још две недеље након тог догађаја“, откривено је у разговору с једном од активисткиња прошле године.

На све набројано (и више од тога), установе надлежне за бављење дискриминацијом на тржишту рада у Србији нису имале никакав коментар током истраживања. Организација Квинна тилл Квинна контактирала је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања више од четири пута телефоном и електронском поштом, али нико од запослених није желео да закаже разговор. Позиви за разговор и подсећања на исте узалуд су послати Инспекторату за рад, тужилаштвима и грађанским судовима широм земље. Другим речима, док је велики број радница и радника у Србији изманипулисан, дискриминисан, сексуално узнемираван или неадекватно плаћен, појединци који би требало да реше те проблеме обезбедили су себи привилегију да не пруже чак ни коментар. Ако се боље размисли, њиховим поступком све је речено.

Извор: Citymagazine.rs; Пише: Љубисав Панић