ћир lat

Још једном о закону о агенцијском запошљавању

18. јун 2019


Нацрт закона о агенцијском запошљавању не уважава специфичности положаја „радника на лизинг“. Једна од озбиљних последица тога је да су формално прокламована колективна права фактички неостварива. 

Пре само шест месеци покушао сам да похвалим напоре које је Министарство за рад, запошљавање, борачку и социјалну политику уложило да на јавну расправу пошаље Нацрт закона о агенцијском запошљавању, релативно пристојне садржине. Међутим, сага са регулисањем „рада на лизинг“ (уступањем запослених) након тога се наставила, а нови заокрети су (не)очекивано утицали на измену суштинских решења у нацрту закона и његово обесмишљвање у корист послодаваца (било какав другачији развој догађаја одиста би био изненађујући).

Синдикати, међутим, тренутно воде озбиљну и аргументовану борбу да се коначни текст колико-толико упристоји и да постане део правног система као пропис који ће коначно обезбедити нека радна права радницима на лизинг, уместо да се њиме једноставно озакони њихов екстремно тежак положај. Поставља се питање шта се може добити доношењем закона, односно са колико оптимизма можемо очекивати његово усвајање?

Низање немогућих правних дилема

Најважнији добитак свакако се тиче радно-правног положаја радника на лизинг (уступљених запослених). Они ће морати да буду у радном односу, што је значајан позитиван помак у односу на садашњи недефинисан статус, када велики број њих ради на основу уговора о обављању привремених и повремених послова. Начело забране дискриминације и постојање упоредног запосленог друга су два значајна (и међусобно комплементарна) достигнућа законског регулисања – њихова суштина огледа се у томе да се радници које агенција уступи послодавцу морају имати идентичан третман са запосленима које је послодавац сâм запослио.

Радни однос као радно-правни статус ових радника није, међутим, довољан ако га у закону не прате норме о функционалној разради појединих радних права која радници на лизинг уживају квалитативно другачије, захваљујући свом специфичном положају (уговор о раду имају са агенцијом, а рад обављају код послодавца-корисника). Препознавања таквих специфичности за сада у нацрту закона углавном нема, па се тако текстом који је био доступан јавности практично уопште не регулишу колективна права – она се или игноришу, или се за њихово уживање упућује на матичне законе (Закон о раду, Закон о штрајку) у којима пак нема одговора који би се применили на специфичне ситуације радника на лизинг.

Такво решење се заправо своди на одржавање немогућих правних дилема – могу ли радници на лизинг бити чланови синдиката код послодавца-корисника, како могу остварити право на штрајк, како се може догодити ситуација да се на њих примењује колективни уговор код послодавца-корисника (на основу начела забране разликовања), а да при томе они ни теоријски не могу учествовати у његовом доношењу? Ово су само неке недоумице на које нацрт није дао одговор, а које ће у пракси свакако довести до дестимулисања радника да уопште покушају да остваре неко колективно право које им (само формално) законски припада.

Ту се, међутим, списак лоших решења не завршава. На пример, нацрт није дао одговор на питање да ли је дозвољено уступање запослених у иностранству, да ли је дозвољено уступање малолетних лица, а није поклоњена ни пажња могућој (и тренутно веома заступљеној) варијанти злоупотребе пребацивања запосленог из једне у другу агенцију (при чему сваку од тих агенција воде иста или повезана лица) како би се избегло ограничење запошљавања на одређено време из Закона о раду. Иако појам упоредног запосленог постоји, уступљени радници неће бити у потпуности изједначени с редовно запосленим радницима код послодавца јер дефиницијом појма нису обухваћена сва новчана примања запослених – ово може довести до знатних злоупотреба и фактичке неједнакости у примањима.

Основни проблем је чини се у томе да држава овај закон доноси само зато што мора, као степеницу у поступку хармонизације с правом Европске уније и као начин имплементирања одређених решења из Конвенције 181 о приватним агенцијама за запошљавање, а не зато што искрено жели да регулише односе између агенција, запослених и послодаваца-корисника, још мање да успостави контролу над овим делом тржишта рада, на којем су радници сасвим извесно посебно угрожени у остваривању својих Уставом и законом гарантованих радних права. Овакав приступ је нарочито очигледан у постављању законског домашаја „агенцијског запошљавања“. Иако је регулисање рада на лизинг у различитим земљама различито регулисано (и ова врста ангажовања углавном је у експанзији, прати свеопшти тренд урушавања радних права и стварања несигурних облика запошљавања), чини се да су предвиђена решења у Србији у категорији оних држава које без доброг и уверљивог образложења прихватају неспутан развој агенција за уступање запослених.

Наиме, ни Директива Европске уније 2008/104/ЕЗ о раду преко агенција за привремено запошљавање (како је погрешно преведена), ни поменута Конвенција МОР 181 не намећу положај ових агенција на тржишту рада као доминантан, или значајан. Напротив, чланом 2. ставом 4. Конвенције изричито се предвиђа могућност знатног ограничавања њиховог деловања(1). Директива, с друге стране, имплицитно уводи обавезу држава да препознају агенције за уступање запослених и дозволе им рад у најширем могућем обиму(2), али суштински је државама остављена потпуна слобода да својим унутрашњим правилима у оквирима потенцијалних забрана рад ових агенција ограниче (што оне по правилу и чине). Ова могућност је, чини се, најмање експлоатисана у нацрту закона који је био на јавној расправи – што нас опет враћа на закључак да је будући закон само начин да се задовољи форма, без посебне жеље да се суштински реше проблеми које имају радници на лизинг.

Коначно, важно је указати и на то зашто се синдикати највише споре (и боре) са осталим члановима радне групе око квота за ангажовање лизинг радника. Ово је практично базична тачка преговора на којој може пасти цела концепција закона, ако се не уреди што стриктније.

Колико уступљених радника може ангажовати послодавац-корисник, важно је питање из неколико разлога, а највише због чињенице да претеривање са слободом ангажовања путем агенција доводи до урушавања радних права тих људи и обесмишљавања целог система њихове заштите. Уколико се прихвати максималистичко решење, које здушно подржавају Савет страних инвеститора и Америчка привредна комора – као дугогодишњи креатори државне политике запошљавања из сенке, а наравно при томе имају на својој страни и агенције за уступање запослених – послодавци би могли све своје запослене да замене радницима на лизинг.

Иако је на први поглед ово решење нелогично, јер је уступљени запослени (теоријски) скупљи од редовног запосленог, послодавци би се сасвим сигурно радо одлучивали на овакво решење јер би такви запослени били далеко мања „брига“ када је реч о остваривању низа права из радног односа. Они не би могли синдикално да се удружују код послодавца-корисника. Нема синдиката – нема ни колективног преговарања, као ни било каквог другог потенцијалног удруживања радника. Нема ни права на штрајк, као ни могућности да се образује савет запослених.

Другим речима, нема колективних права ни у траговима – што би већ био довољан разлог за поједине послодавце да им се цела идеја јако допадне. Међутим, и индивидуална права су у већој мери у таквој ситуацији остављена „на милост“ послодавцу. Када су сви запослени дошли преко агенције, не постоји реални упоредни запослени (зато што послодавац нема ниједно лице које је у радном односу код њега). То значи да би се морала применити веома несигурно дефинисана опција претпостављеног упоредног запосленог(3), што би свакако послодавци искористили за знатно умањење зарада (и услова рада уопште), које би биле далеко од реалне вредности уложеног рада, а што би им омогућило несметану радну експлоатацију, уз знатно укупно „појефтињење“ таквог радника (није дакле нимало чудно што се за овакав систем запошљавања користи термин „лизинг“, будући да се радници заиста посматрају као роба).

Имајући у виду све напред написано, поставља се питање шта заиста можемо очекивати од новог закона? Чак и ако његова садржина буде мање-више једнака оној која је прошла јавну расправу прошле године, остаће много простора за „слободне процене“ агенција и послодаваца. Положај радника на лизинг биће несумњиво бољи, али ће та побољшања бити релативизована набројаним (и евентуално неким новим) недостацима у регулисању. Они јесу, и остаће, убедљиво најрањивији партнер у тространом односу агенција–послодавац–запослени.

Доста ће зависити и од квалитета наџора примене новог закона. Будући да су још раније одбачени разни алтернативни механизми контроле, све ће се свести на наџор надлежног министарства и инспектора рада – знамо већ како то функционише. А закон свакако неће бити усмерен ка знатном ограничавању делатности лизинга радника – тако нечем нисмо се ни могли надати од власти које негују политику што јефтиније радне снаге, подложне екстремној радној експлоатацији.

Марио Рељановић

(1) Члан 2. став 4. Конвенције: „Након одржаних договора (консултација) са репрезентативним организацијама послодаваца и радника, чланица (МОР) може: (а) да забрани, под одређеним околностима, пословање (рад) приватних агенција за запошљавање у погледу одређених категорија радника или грана привредне делатности на пружању једне или више услуга на које се позива члан 1. став 1; (б) да изузме, под одређеним условима, раднике у одређеним гранама економске делатности, или њених делова, из предмета ове конвенције или од одређених њених одредаба, под условом да се у супротном за заинтересоване раднике осигура одговарајућа заштита.“

(2) Члан 4. став 1. Директиве: „Ограничења или забране примене рада преко предузећа за привремено запошљавање оправдани су само ако се темеље на општем интересу, посебно у погледу заштите радника запослених код предузећа за привремено запошљавање, захтева за сигурност и здравље на раду или потребе да се осигура исправно функционисање тржишта рада и спречавање злоупотреба.“

(3) У питању је фиктивни запослени који би – имајући у виду потребну стручну спрему и радно искуство, врсту послова и одговорност која проистиче из њиховог обављања – уживао одређене услове рада, који се тичу како зараде и других примања, тако и радног времена, заштите на раду, и других општих и специфичних услова рада.

Извор: Masina.rs