Директан повод за овај текст су догађања у фабрици компаније Леони. Ако вам звучи познато – да, то је она иста компанија која је недавно дошла у фокус јавности због необичног (и незаконитог) тумачења Закона о раду којим је желела да се њени радници унапред бланко одрекну неких права која им припадају по закону. Од тога се одустало након што је цела прича окупирала медије, али остао је утисак да је реч о класичном „инвеститору“, једном од многих који стиче профит у Србији захваљујући радној експлоатацији и субвенцијама државе, односно несметаном изношењу профита ван земље – све у складу са законом. Леони је у Србију примила власт демократа 2009. године; реч је дакле о компанији која је међу првима искористила – тада још увек у зачетку – политику прикључења Србије „трци до дна“. Ситуацију код овог послодавца можда најбоље описује сам радник Леонија, који каже: „Боље немамо, горе нећемо наћи“.
Леони је претходних дана опет у центру пажње, овога пута другим поводом. Иако су информације које долазе путем медија понекад контрадикторне и двосмислене, отприлике се може рећи да се у Леонију догодило следеће:
– Леони је извршио прерасподелу радног времена због привременог повећања обима посла.
– Запослени су добили ниже зараде за месец јун, без образложења. Како наводе медији, зараде су ниже од пет до 10 хиљада динара, што представља – према доступним подацима – умањење од око 15 до 20 одсто.
– Незадовољни умањењем зарада и обрачуном прековременог рада, односно правилима прерасподеле радног времена, запослени су отпочели неку врсту краткотрајног штрајка упозорења без најаве, или протеста (околности су нејасне и информације се разликују).
– Директор компаније је појаснио да штрајка није било, већ само једнократног протеста појединих радника, који су потом примљени на разговор од стране управе. Нагласио је да ће се убудуће овакве ситуације предупредити разговором са синдикатима који делују у оквиру фабрика компаније.
Зашто је овај догађај, који вероватно није усамљен у Србији, важан? Чини се пре свега због тога што се на овом конкретном примеру могу приметити различити недостаци у нормирању и пракси коришћења индивидуалних и колективних права радника у Србији. Да кренемо редом, на основу информација које су објављене у медијима претходних неколико дана.
Прерасподела радног времена и обрачун прековременог рада. Иницијално незадовољство радника потекло је из начина реализације прерасподеле радног времена, нарочито када је реч о слободним данима и прерачунавању прековременог рада. Закон о раду је међутим ту на страни послодавца. Прерасподела радног времена, ако се уведе из законом увтрђених разлога, пружа велике могућности послодавцу. Будући да је, према речима директора, уведена ради завршетка уговорених послова, прерасподела у Леонију јесте законита. А када се једном уведе, радна недеља може бити 60-часовна, дневно радно време може износити 13 часова, а дневни одмор 11 часова. Радна недеља је шестодневна. У прерасподели радног времена нема прековременог рада, па нема ни увећања зараде због рада дужег од осам часова. Уместо тога, прековремени рад се обрачунава као слободни дани за раднике, или као умањено радно време, у периоду који одреди послодавац. Ако се такви слободни дани не искористе у току трајања прерасподеле радног времена, морају се исплатити као прековремени рад. Другим речима, све оно што су радници Леонија описали као неподношљиве услове рада – законито је. Законито је и да се запосленом не да слободан дан када он/она то затражи, јер је то дискрециона одлука послодавца (осим у ситуацијама када постоји законом увтрђена околност за наступање плаћеног одсуства). Законито је све што се дешава у периоду прерасподеле која траје шест месеци у току календарске године. Трајање оваквих услова преко шест месеци у току једне календарске године је међутим незаконито, јер се прерасподела не може једнострано продужити на дужи период, већ само уз сагласност синдиката кроз колективни уговор (а и тада само до девет месеци у току календарске године). Колико дуго су овакви услови на снази у Леонију, није познато.
Смањење зарада за јун. Закон о раду не брани послодавцу да обрачунава зараду по радном сату. Колико радних сати – толика је и зарада. Ово практично значи да ће зарада у месецима који имају више радних дана (радних сати) бити виша, а у онима који имају мање радних дана (радних сати) бити нижа. Није дакле незаконито обрачунати зараду на тај начин. Оно што међутим чуди, а према информацијама из медија се не може разрешити ова дилема, јесте зашто су радници тек сада први пут добили овакав обрачун зараде? Ако је то тачно, ако су раније увек добијали исту зараду на месечном нивоу, онда није могуће (а да остане у границама законитог) да се обрачун зараде ођедном измени. Ако ништа друго, због тога што се начин утврђивања зараде регулише уговором о раду. Ако радници нису потписивали анексе уговора о раду којим је начин утврђивања и обрачуна зараде измењен, онда није јасно како је могуће да се ођедном тако нешто користи. Такође, ако је тачно да су зараде умањене у распону од 15-20% (са 39 хиљада на 31 до 35 хиљада) поставља се питање како је то могуће само на основу чињенице да су у јуну радили три дана краће у односу на мај? То свакако није довољно за умањење од 20%. Није јасно ни зашто се зараде умањују различито – ако је било 20 радних дана уместо 23, онда то важи за све запослене и умањење би требало да буде исто за све запослене који су тих 20 дана редовно долазили на посао.
Протест радника. Одбијање радника да раде, односно спонтани протест радника који настаје због незадовољства неким околностима које су наступиле код послодавца – није законит. Ово је поражавајућа чињеница која проистиче из тога да имамо застарели Закон о штрајку наслеђен из бивше федералне државе, који ниједна власт од 2000. године до данас није успела да замени законским текстом који би био функционалнији и савременији, макар потпунији при регулисању различитих аспеката штрајка. Закон о штрајку познаје штрајк упозорења, који траје сат времена и прилично подсећа на оно што се догодило у Леонију. Запослени међутим нису образовали штрајкачки одбор, нису 24 часа раније обавестили послодавца да ће доћи до штрајка упозорења, а то су све активности које Закон о штрајку захтева да би се обустава рада могла сматрати законитом. Ово нас доводи до наредног проблема, који су запослени поменули у разговору са новинарима.
Зашто не може да се организује штрајк? Право на штрајк гарантовано је међународним инструментима, Уставом Републике Србије и Законом о штрајку. Оно се сматра једним од основних колективних права сваког радника. У систему радног права Србије, оно припада само онима који су запослени, не и осталим радницима, што је само по себи кршење међународних стандарда. Али они који га по закону поседују, дакле запослени, не могу га се одрећи, нити им може бити ускраћено докле год поступају у складу са правилима организовања и спровођења штрајка. Заштита овог права је таква да је свако онемогућавање штрајка кривично дело, инкриминисано чланом 166. Кривичног законика: „Ко силом, претњом или на други противправан начин спречи или омета запослене да, у складу са законом, организују штрајк, учествују у њему или на други начин остварују право на штрајк, казниће се новчаном казном или затвором до две године. Казном из става 1. овог члана казниће се послодавац или одговорно лице који отпусти једног или више запослених са посла због њиховог учешћа у штрајку који је организован у складу са законом или према њима примени друге мере којима се повређују њихова права из рада“. Овако је барем у теорији. У пракси, штрајк се веома често онемогућава баш на начин који је описан у Кривичном законику. Још чешће, злоупотребом уговора о раду на одређено време (који држава толерише) када се свако синдикално организовање или учешће у штрајку сматра довољним разлогом да се уговор не продужи. Послодавци у тим случајевима кажу да поступају законито. Можда у смислу Закона о раду, који им даје за право да по истеку уговора на одређено време на исте послове запосле друго лице, али не и у смислу Закона о забрани дискриминације, према којем је овакво понашање недозвољено. Нема међутим покренутих кривичних поступака против послодаваца, као ни осуда за дискриминацију. Нема најчешће ни налаза инспектора рада да је у овим случајевима на делу незаконито понашање послодавца – кажу, то је немогуће утврдити без изјава запослених. А и онда ће те запослене, који ће због такве изјаве изгубити посао, једноставно упутити на судско решавање спора – неефикасно, дуготрајно, непоуздано и крајње дестимулишуће. И тако право на штрајк, баш као и право на синдикално организовање, лагано одумире у Србији.
„Поштујемо закон“ као мантра послодавца – ко ће утврдити другачије? Леони је тврдио да је све по закону и када су прошли пут доспели у пажњу јавности. Испоставило се да није баш све било по закону, али компанија то никада није јавно признала, већ је једноставно одустала од своје намере да умањи радницима законом гарантована права. Да ли је и сада све по закону? Као што се могло прочитати у претходној анализи, чини се да је прерасподела извршена у складу са законом. Што се умањења зарада тиче нема довољно података, али свакако се може рећи да је дискутабилно како је до њега дошло преко ноћи (ако су подаци у медијима тачни). Нема доказа да се штрајк активно спречава од стране послодавца – то је нешто што такође може да буде само у домену спекулација и нагађања. Да ли је ипак све ово довољно да се огласи инспекција рада? Очигледно да није – ни неколико дана након што су информације доспеле у јавност, инспекција рада се (у тренутку писања овог текста) није огласила. Отуда нам остаје само да послодавцима верујемо на реч да поштују законе. Што би било далеко једноставније да нисмо свакодневно сведоци њиховог кршења од стране тих истих људи.
Новинари нису добродошли. „Захтев да се екипи Н1 омогући да разговара са радницима и сними фабрику, Леони Србија је одбио, правдајући се ’корпоративним процедурама’“. Нису само новинари на „црној листи“ послодаваца, већ и синдикални представници који покушавају да организују запослене у синдикат. Па чак и инспекција рада понекад веома стидљиво користи своја законска овлашћења да се (најављена) појави у погонима разних фабрика. Ни ово није незаконито (осим дела који се односи на инспекцију рада, а чак и тада није реч о забрани послодаваца, већ о самоограничавању и одрицању од овлашћења). Разлози безбедности посетилаца и самих радника, хигијенске процедуре, пословне тајне – све су то легитимни (и легални) разлози да се јавност остави ускраћеном за објективну процену стања у производним халама. Врата су широм отворена само председнику и политичкој елити – наравно, они нису ни издалека претња по „инвеститоре“, већ добродошли пријатељи који су таквим предаторским послодавцима и омогућили да се богате на рачун уложеног рада обесправљених радника.
Дакле, све је по закону. А какви су закони, о томе послодавци не морају да брину – Савет страних инвеститора, други лобисти, као и сама политичка елита на власти (и некадашња власт, а најпре они који су вечито на власти) су на располагању да им омогуће фантастичне услове пословања. Не брину о законима ни радници – они се осећају тако беспомоћно да ни у најлуђим сновима не маштају о томе како могу да утичу на законодавца, да им поврати макар мало достојанства. Готово нестварно – а опет, то је њихова свакодневица – звучи изјава да „штрајк није могућ“, изречена онако успут, као нешто што је ноторно и не треба се даље објашњавати јер су сви тога свесни. Кога је брига шта пише у Уставу, међународним конвенцијама, законима, јер њих у ситуацији када је држава услужни сервис предаторског капитала – нема ко да спроводи.
Извор: Peščanik.net
