Хиљаде људи у Србији након посла одлазе на - посао.
Малина Тадић, дипломирана филолошкиња, за ББЦ на српском каже да ће радити два посла док год један не буде плаћен довољно за пристојан живот.
„Нико не ради из обести или из неке претеране љубави, већ из потребе, зато се и не бирају послови", каже Тадић.
Више од једног посла у Србији ради скоро 200.000 људи, од 15 до 64 године и тај број расте, подаци су Европске статистичке агенције за 2018. годину.
То је око седам одсто од укупног број запослених којих у Србији има 2.147.948, наводи Републички завод за статистику, РЗС.
По два посла људи раде и у Србији и у свету, а разлика је само у мотивацији за додатни посао, сматра социолог Срећко Михајловић.
Други посао од куће
Поред посла у области финансија, Малина Тадић већ годинама има додатне послове са уговором о привременим и повременим пословима или без њега.
Она каже да је младој особи која изнајмљује стан у Београду, потребно око хиљаду евра месечно за пристојан живот. Њена основна плата је много нижа.
„Радила сам разне фриленс послове, углавном је то нешто што не мора из канцеларије да се обавља - уређивање Фејсбук страница на пример", каже она.
„Нико не ради из обести или из неке претеране љубави, већ из потребе, зато се и не бирају послови", каже Тадић
Са њом је сагласан и Вељко Крстић, власник кафане у ваљевској улици Тешњар. Пошто је ту преко године ангажован углавном викендом, радним данима ради „на проценат" - продаје посуђе, као трговачки путник.
„Сви људи раде због пара, да би потрошили на уживање. Кафана ми је ту хоби, који доноси зараду, а одговара ми и због дружења.
„Овај други посао сам удесио себи тако да имам слободног времена колико желим, а да радим више када ми треба новац", каже Крстић.
На одмор, додаје, иде кад хоће и не зависи ни од кога.
И новац и амбиција
Тај луксуз нема Јована Радисавчевић, која је запослена у маркетиншкој агенцији - пуно радно време, а води странице на друштвеним мрежама - као хонорорни посао.
Након осам сати на једном послу, ради још четири или пет сати - и тако сваког дана, већ годинама.
Иако скоро једнако зарађује од оба посла, каже да јој новац није једина мотивација.
„Ја сам амбициозна, желела сам да видим шта могу још", каже Радисавчевић за ББЦ.
На питање како иде на одмор, кроз смех одговара: „А па нема одмора...."
„Шалим се, направим месечне планове, закажем све, па се објаве саме пуштају тих десетак дана. Ипак, никад немам луксуз да сам без телефона или лаптопа на одмору", каже она.
Радници ћуте и трпе
„Овде људи раде због преживљавања, а у свету можда желе да додатно зараде", објашњава социолог Срећко Михајловић.
На уврежено мишљење да у Србији људи нису спремни да раде више послова, већ да то чешће чине у иностранству, има спреман одговор.
„Људи овде нису лењи, они буду лењи само по мишљењима неких политичара, који желе неки други народ, каже он.
Михајловић додаје да истраживања у којима је учествовао показују да су у Србији многим радницима права ускраћена, али да запослени често на то реагују ћутањем и трпљењем.
„Мало људи се жали и ретко ко хоће да дође до правде, тај фатализам је део политичке културе. Превише смо оријентисани на трпљење и чекамо да нам нешто падне с неба", додаје.
Сарита Брадаш истраживачица из Фондације Центар за демократију за ББЦ на српском каже да је приближан број особа које раде два посла у Данској око 200.000.
„Ипак, за разлику од наших радника који раде 11 или 12 сати дневно, тамо се вероватно ту броје људи који раде два парт тајм посла."
„Радим, заспим, тренинг, заспим..."
Васпитачица Б. В. из Београда има три посла. На сва три ради са децом.
После радног дана у једном београдском вртићу, током годишњих одмора, послеподне ради у приватном обданишту, а тренутно - сваки други дан дете чува приватно.
„Како време иде, мислим да ћу за пет година радити у цвећари", у шали каже.
Воли малишане, али ипак, избегава да се виђа с пријатељима док су са децом.
„Ја им отворено кажем, не могу да се и дружим док су деца ту", истиче.
Због богатог пословног живота, трпи друштвени, али јој је то неопходно да би зарадила за пристојан живот.
„После таквог радног дана стварно нисам за људе, посветим им се на одмору. Тренинг ми је једини вентил - дођем кући, заспим, одем на тренинг, заспим и опет на посао.
Хтела сам да плачем колико ми се спавало, пре неки дан. Наравно да је то само због пара", додаје васпитачица.
Статистика доведена до бесмисла
За покриће просечне потрошачке корпе у априлу 2019. године било је потребно 1,31 просечна зарада - која износи 54.645 динара, подаци су РЗС.
„То не значи да је скоро једна и по плата довољна за неки пристојан живот, већ је израчуната по просечној потрошњи једног дела становништва", каже Сарита Брадаш.
Половина ове суме троши се на храну и безалколона пића, а друга на становање и образовање.
„Процена је да месечно на образовање иде око 200 и нешто динара, па се питам да ли годишње за те паре може један и по уџбеник да се купи", каже Брадаш.
Као пример статистике доведене до бесмисла Брадаш наводи категорију - минималне потрошачке корпе.
„Она предвиђа да једној трочланој породици за месец дана следује 200 грама лимуна, једна сардина и 7,5 килограма кромпира, па бих ја волела да неко ко прави ту минималну корпу од тога направи ручак и да видимо могу ли људи да не буду гладни".
„Кад се подели предвиђена количина меса са костима и без костију на број дана, по члану домаћинства дође 166 грама дневно - па коме кост, коме месо".
Извор: Би-Би-Си на српском
