ћир lat

Иван Секуловић: И Роме убијају, зар не?

18. септембар 2019


Саветник за јавне политике у Фондацији Центар за демократију Иван Секуловић за „Пешчаник“ 

Вест да је Влада Републике Србије објавила нацрт новог акционог плана за социјално укључивање Рома и Ромкиња, са девет месеци закашњења и активностима за које ће већина средстава бити обезбеђена у програмима ресорних министарстава под ставком „редовна средства у оквиру лимита“ (читај: никоме у Влади неће бити приоритет), пала је у засенак најновијих случајева насиља и дискриминације према Ромима. Ипак, овакав развој догађаја на терену никога не треба да чуди, јер је он део стратешког плана изградње друштвене структуре по жељи владајуће гарнитуре.

Током кратког узлета либерализма у Србији након 5. октобра учињени су – скромни и мањкави – покушаји да се, поред неолибералних реформи, промовише и идеја солидарности, између осталог са ромском популацијом, као социјално и економски најугроженијом. Ко се још сећа Декаде за инклузију Рома 2005-2015, у којој је учествовала и Србија, заједно са још 8 земаља источне Европе? Чак је и председавала том иницијативом, чији је секретаријат – пазите сад ово – био у Будимпешти (!). Након што је котао прокључао, нова десница, тај постмодерни неофашизам у свим својим појавним облицима, у свом походу преко брисаног простора Панонске низије прегазила је готово све вредности пред собом. Мађарски Јобик је први отворено у свом манифесту оценио „дебате о положају циганске заједнице“ као лажне, истовремено се препоручујући као парламентарна савест десничарске владе. Звучи познато? У сваком случају, од 2012. године налазимо се у слободном паду ка дну на којем влада логика да је човек човеку вук, а Вучић је човеку бог. Што је изненађујуће, јер ипак у програму владајуће партије социјална правда фигурира прилично високо на листи начела (мало пре „Слобода медија – основ и услов демократије“).

На провербијалном дну ка којем хитамо чека нас највећа срамота коју као друштво – ако то уопште јесмо – носимо: положај Рома и Ромкиња. Осим као контингент изборних гласова, они никоме из политичке класе нису важни. Годинама уназад, на месту партијских повереника у виду шефова (мушкараца, наравно) Националног савета ромске националне мањине смењују се кадрови делегирани од стране Вучића или сателита у владајућој коалицији (Љајић ет ал.). Стога не чуде приче да ова тела немају готово више никакву сврху осим куповине гласова (о чему се, кажу, воде прецизне евиденције у насељима у којима живе Роми) и стицања богатства за њихово руководство. Истовремено, годинама уназад се опструира формирање ромске партије која би, колико-толико аутентично, могла да заступа глас ове националне мањине. А у центар бирократског система који треба да пише и примењује прописе за унапређење положаја Рома доводе се рециклирани кадрови из пропалих партија, комуналне полиције и друштвених слепих црева. На све то, као да (пренаглашен, али реалан) сукоб између Ђорђевића и Михајловић на тему родне равноправности није био довољно мучење, већ се исто то десило и по питању првенства између њих двоје на тему инклузије Рома (што је наишло и на критике ЕК у Извештају о Србији).

Као преломни тренутак без повратка ка елиминацији суштинске расправе о положају Рома може се узети ревизија Акционог плана за Поглавље 23, извршена почетком ове године без консултација са ромским организацијама цивилног друштва, којом је верификовано противљење јачању владавине права у Србији као обавезе у процесу приступања ЕУ. Ревизијом се практично одустало од неких решења која су била обећана Бриселу, па је тако уклоњено увођење здравствених медијаторки – једног од кључних механизама инклузије ромског становништва – у ред помоћног здравственог особља (и смањен је циљани број запослених медијаторки), обесмишљена је мера пружања бесплатне правне помоћи од стране организација цивилног друштва (јер је то практично забрањено Законом о бесплатној правној помоћи) и одустало се од пружања мера за самозапошљавање (јер су истекла донаторска средства за то). Све ово су симптоми државе у одумирању и њене замене партијским апаратом. То се на примеру инклузије Рома можда и најбоље види. Осим поменутих здравствених медијаторки, распадају се и други локални механизми који су били осмишљени у том циљу: координатори за ромска питања у локалним самоуправама, мобилни тимови за инклузију Рома, педагошки асистенти… Како се то и не би дешавало када у кључним областима нема националних стратешких докумената (забрана дискриминације, социјална заштита и становање). Оно мало напретка који се остварује или пак симулира подржава се средствима ретких преосталих донатора.

У економском и социјалном смислу – треба ли то и даље показивати и доказивати – Роми живе убедљиво најгоре од свих осетљивих група становништва. Стопа смртности одојчади и деце до петог рођендана у ромским насељима дупло је већа од националног просека. Уосталом, и у нацрту новог акционог плана за социјално укључивање Рома и Ромкиња наводи се да у 38% ромских насеља стамбени објекти нису прикључени на водоводну мрежу, док ромска заједница указује на то да је процедура за добијање социјалне помоћи отежана. Међународна тела редовно упозоравају Владу на изузетно тежак положај ромске заједнице који је сумирао УН Комитет за економска, социјална и културна права, изразивши своју забринутост због преовлађујуће дискриминације против Рома, о чему сведоче несразмерно висока незапосленост, ограничен приступ социјалној заштити, смештај у неформалним насељима, неадекватни здравствена заштита и образовање.

Презрени, остављени у својеврсном временском и просторном апартхејду, Роми и Ромкиње служе (владајућој) већини да покаже да је боља од њих, а за то је потребно да заувек остану „замрзнути“ у улози стереотипних ликова у вицевима, као непоправљиви, лењи и промискуитетни ликови – Цигани. На њих се у оваквим смутним временима врло ефикасно лепе етикете, попут најновије као батинаша коња. Ретко ко помишља на то да се сваког дана десетине хиљада људи у Србији буди без струје и воде. И то се, наравно, не односи само на Србију (и не само сада). У неким државама се по питању тортуре над ромским становништвом – у виду спаљивања насеља, силовања и убистава – отишло и даље, као што се то протеклих година дешавало у Бугарској, Мађарској и Италији. Међутим, овим темпом еволуције затвореног друштва у Србији, само је питање тренутка када ће и код нас почети масовна хајка на њих, све под кринком србског милосрђа од ког се леди крв у жилама. Они који не пристају на инциденте биће претворени у инцидент, а прави инциденти ће постати део mainstreama, као средство примене нове генерације расних прописа, попут оног којим је уведен злогласни институт принудног рада за социјалну помоћ.

И поново ових дана крећу припреме за још један семинар о социјалном укључивању Рома и Ромкиња са Европском комисијом (пети по реду од 2011), на којем ће се већина присутних немоћно згледати на помен изазова и нагомиланих проблема. Поново нас чека усвајање још једног акционог плана који ће се угасити пре него што буде усвојен, и поново креће спровођење Истраживања вишеструких показатеља УНИЦЕФ-а које ће показати како Ромкиње и њихова деца живе у условима налик онима у Бошовом паклу, и поново…

Отпор се прво крши на маргинама, а онда креће напад на центар. На крају ће све бити почишћено и прочишћено. Опстаће само најбржи, најјачи и најбољи српски гени, да цветају на обема странама Дрине.

Аутор је Саветник за јавне политике у Фондацији Центар за демократију

Извор: Peščanik.net; Фото: Предраг Трокицић