ћир lat

Иван Секуловић: Социјални устав

28. новембар 2019


Саветник за јавне политике у Фондацији Центар за демократију Иван Секуловић за „Пешчаник“ 

Постоји сан о могућој, праведнијој Србији. У њој сви остварују право на правичну накнаду, што значи да зарађују онолико колико је њима и њиховим породицама потребно за пристојан животни стандард. Радници и раднице који су изложени социјалној искључености или сиромаштву имају свеобухватну и усклађену подршку државе у областима запошљавања, смештаја и социјалне и медицинске помоћи. У њој никоме није ускраћено право на правичне услове рада, што значи да је свима плаћен прековремени рад, да свако ради разуман број дневних и недељних радних сати и да није изложен ризицима приликом обављања опасних и нездравих занимања. Жене имају једнаку плату као мушкарци за рад који једнако вреди и нема дискриминације на основу пола приликом запошљавања или обављања рада. Раднички представници су заштићени од штетних радњи, укључујући и отказ због припадања синдикату. У њој је радницима и радницама на делотворан начин гарантовано право на организовање и право на колективно преговарање. Они су редовно информисани и консултовани о стању у предузећима у којима раде. Подстиче се њихово учествовање у одлучивању о радним условима, организацији рада и радној средини и остварује се њихово право на достојанство на раду, тј. заштита од свих врста злостављања. Запосленима са породичним обавезама обезбеђује се једнак третман као и њиховим колегама и колегиницама, између осталог развијањем услуга чувања деце. У таквој Србији сви остварују право на социјалну сигурност. То укључује и лица која немају довољна средства за живот, нити су у стању да их обезбеде сопственим напорима и која због тога не трпе било какво смањивање својих политичких или социјалних права. У њој особе са инвалидитетом остварују пуну социјалну интеграцију, укључујући и приступ тржишту рада, превозу и стамбеном смештају. Деца и омладина су заштићени од запостављања, насиља и искоришћавања. Имају право на бесплатно основно и средње образовање, чије се редовно похађање охрабрује. Старија лица имају обезбеђена материјална средства за пристојан и независан живот у свом породичном окружењу. У таквој земљи се активно ради на томе да сви имају одговарајући стамбени смештај, да његове цене буду доступне онима који немају довољно новца да га приуште, а бескућништво се спречава и умањује у циљу његовог потпуног укидања.

Из данашње перспективе, са развалина некадашње државе благостања, све наведено заиста делује само као сан. А све ово, и још много тога, Република Србија је обећала свим својим грађанима и грађанкама пре тачно десет година. Тада је ратификована Ревидирана европска социјална повеља која прописује ове стандарде. Држава Србија је тада потписала уговор са Саветом Европе којим је прихватила да ће испунити све што пише у том документу ове организације. Успут, једно од првих начела које се научи на правном факултету је пацта сунт серванда, или: „уговори су да се поштују“. Када је реч о међународним уговорима, наше данашње вође, на челу са најбољим студентом у историји Правног факултета Универзитета у Београду, ово начело узимају здраво за готово. Отуда не чуди то што правници у владајућим структурама не знају да поменуту повељу Савета Европе, која се сматра европским социјалним уставом, морају да поштују једнако као домаће законе. Према Уставу Републике Србије ратификовани међународни уговори саставни су део њеног правног поретка. Упркос томе, носиоци власти и лидери политичких партија слабо су упознати са садржајем Повеље. Чак ни у дебатама о изменама Устава готово да није било речи о препознавању нових и проширивању постојећих социјалних права, у складу са Повељом. С друге стране, власт је тада прилично стрепела од мишљења (а опозиција и стручна јавност се у једнакој мери уздале у њега) које је о уставним амандманима требало да дâ Венецијанска комисија, саветодавно тело Савета Европе. Сличан ауторитет уживају и налази GRECO, још једног тела ове организације, које је надлежно за праћење борбе против корупције. Дакле, Савет Европе, као најстарија паневропска организација за заштиту људских права (ове године слави 70 година од оснивања), и даље ужива приличан углед, чак и у земљама које су често на мети критика због угрожавања људских права. Због тога је парадоксално то да у Србији, земљи у којој се социјална права крше чак и више него грађанска и политичка, налази Европског комитета за социјална права – тела Савета Европе надлежног за праћење примене Повеље – не привлаче једнаку пажњу јавности као они које објављују друга тела ове организације, попут поменуте Венецијанске комисије или GRECO.

У последњих десет година Србија је постала предводница групе земаља које крше Повељу. Списак прекршаја је подужи, па ћемо овде навести само неколико примера. За почетак, много пута смо опомињани због тога што Стразбуру уопште нисмо слали податке о спровођењу чланова Повеље, на пример: о праву на рад, професионалну обуку, једнаке могућности и једнак третман у питањима запошљавања и рада без дискриминације на основу пола, заштиту потраживања радника у случају несолвентности послодавца, заштиту у случајевима престанка радног односа, итд. Комитет је утврдио и бројна кршења права утврђених Повељом, као што су: право на правичну накнаду (чл. 4), због тога што је минимална зарада у Србији недовољна да обезбеди пристојан животни стандард, право на организовање (чл. 5), због тога што услови за оснивање синдиката и удружења послодаваца прописани Законом о раду представљају препреку слободи организовања; право на социјалну и медицинску помоћ (чл. 13), због очигледно недовољног износа новчане социјалне помоћи; право особа са инвалидитетом на самосталност, социјалну интеграцију и учешће у животу заједнице (чл. 15), због тога што се не поштује законска обавеза о разумном прилагођавању радних места особама са инвалидитетом и због тога што им се не пружа делотворан приступ отвореном тржишту рада; право старијих лица на социјалну заштиту (чл. 23), због очигледно недовољног износа новчане социјалне помоћи за старија лица која нису остварила право на пензију; право радника на заштиту од сиромаштва и социјалне искључености (чл. 30), због тога што не постоји одговарајући свеобухватни и координисани приступ борби против сиромаштва и социјалне искључености (нема стратегије и акционог плана), итд. Поред тога, Комитет је указивао и на драматичне знаке одумирања социјалних функција државе. На пример, упозорио је на недовољан капацитет установа у систему социјалне заштите, тј. на мањак и недовољну обученост стручних радника и недостатак средстава за њихов рад. На питање Влади како ово утиче на квалитет услуга и шта она предузима да се стање поправи, одговора још нема. Као да све ово није довољно, Србија је одбила да ратификује неке чланове Повеље или њихове делове, као што су одредбе о: уклањању ризика приликом обављања изузетно опасних или нездравих занимања, укључивању времена које радник проведе на обуци на захтев послодавца у редовне радне сате, праву радника са породичним обавезама на једнаке могућности и једнак третман и праву на становање. Поред тога, Србија (очекивано) одбија да приступи опционом протоколу уз Повељу чиме би било омогућено синдикатима, удружењима послодаваца и невладиним организацијама да се директно Стразбуру (Европском комитету за социјална права) жале на кршења Повеље. А у септембру је управо Француска, држава која је недавно предложила и реформу процеса приступања ЕУ, позвала све чланице Савета Европе да ратификују и овај протокол. Ово потврђује тезу да ће социјална права бити све важнији део процеса проширења Уније.

Добра вест је да су се на састанку са представницима Европског социјалног комитета, који је у новембру одржан у Београду, представници Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања сложили са оценама да нема препрека за ратификацију преосталих чланова Повеље. Како је речено, састанак је организован, између осталог, са циљем да подигне свест кључних актера у Србији о Повељи, како би имали у виду њене стандарде када припремају прописе и национални буџет и када доносе пресуде у случајевима који се тичу социјалних права. С друге стране, разговор између званичника би у целости протекао у бирократским рукавицама да се представници цивилног друштва нису умешали и гостима из Европе указали на систематско урушавање социјалних права од стране владајуће гарнитуре током протеклих година, чиме се спроводи план заробљавања социјалне државе у име партијске и личне користи. На то су представници Савета Европе званично изразили захвалност због „проширивања перспективе“, а незванично рекли да нису изненађени, јер сличан тренд примећују широм Европе.

Ми и даље сањамо сан…

Аутор је Саветник за јавне политике у Фондацији Центар за демократију

Извор: Peščanik.net; Фото: Предраг Трокицић