Конференција „Радна права су наша права“ одржана је 12. децембра 2019. године у Београду, уз учешће више од 60 представника организација цивилног друштва, синдиката, послодаваца, међународних организација. Конференција је организована уз подршку Међународног центра Олоф Палме.
Конференцију су отворили Наташа Вучковић, извршни директор Фондације Центар за демократију, Joachim Waern, заменик амбасадора Краљевине Шведске, Данило Милић, национални координатор Међународног центра Олоф Палме, Оља Јовичић, генерална секретарка стручне службе Заштитника грађана и Бранкица Јанковић, Повереница за заштиту равноправности.
Наташа Вучковић је истакла да се кроз свет рада преламају многи проблеми и многе теме – дискриминација, толеранција, владавина права, приступ правди, економски развој, питање достојанственог рада, социјална заштита, уопште положај грађана и грађанки у овом нашем друштву. Наставља се фрагментација наше земље и деградација радних и социјалних права, навела је Вучковић. Према њеном мишљењу, невладине организације би требало много више да учествују у дизајнирању прописа, а потребна је и инклузивнија сарадња Владе РС и надлежних министарства са организацијама цивилног друштва. „Нисмо задовољни дијалогом који у тој области постоји. Наш је задатак и наша је жеља да јачамо капацитете свих актера у овом процесу, који су задужени за праћење реформи, пре свега синдиката, али и послодаваца“, истакла је Вучковић.
Joachim Waern у свом уводном обраћању осврнуо се на стање у Шведској и навео како су људска права, владавина права и демократија кључне вредности сваког демократског друштва. Добро организоване државне финансије, посебне мере за младе, висока стопа запослености жена и мушкараца и добро функционисање тржишта предуслов су за одрживи развој и благостање, истакао је Њеарн.
Данило Милић је честитао Фондацији Центар за демократију 25 година рада и дугогодишњу сарадњу са Олоф Палме Међународним центром, и истакао да, колико год промене биле споре, рад ФЦД је показао да су могуће. Милић је навео како је у последње време све већ број актера у заштити социјалних и економских права, чиме је повећана пажња за ову тематику.
Оља Јовичић је истакла да је Заштитник грађана снажан додатни механизам на располагању за заштиту радних права и навела да је повећан број притужби кршења, угрожавања и недоступности социјално-економских права грађана у Републици Србији.
Бранкица Јанковић је навела да је дискриминација на тржишту рада највише распрострањена и налази се на првом месту по броју притужби. Према истраживању које је спровео Повереник за заштиту равноправности, 69% испитаника сматра да дискриминација у Србији постоји у значајној мери, тржиште рада је и даље у великој мери перципирано као област у којој најчешће долази до дискриминације како од стране запослених (74%), тако и од стране послодаваца (92%), навела је Јанковић.
Стање радних права у Србији у 2019. години
Прва панел дискусија „Стање радних права у Србији у 2019. години“ била је посвећена представљању Извештаја о стању радних права у 2019. години који је припремила Фондација Центар за демократију. На панелу су говорили Иван Секуловић, саветник за јавне политике у Фондацији Центар за демократију, Чеданка Андрић, секретар у УГС Независност и Марио Рељановић, ванредни професор на Институту за упоредно право. Модератор панела био је Милош Вучковић, уредник портала Radnik.rs.
Милош Вучковић је дао осврт на најбитније догађаје који су обележили 2019. годину у области радних права, кренувши од штрајка (обуставе рада) радника Поште Србије, стопирање процеса израде Закона о штрајку, усвајање Закона о агенцијском запошљавању, али и „уберизацији“ тржишта рада.
Иван Секуловић је представио резултате Извештаја и оценио стање радних права у Србији за 2019. годину - двојком, што представља погоршање у односу на оцену 2,3 која је дата прошле године. Србија се налази у групи земаља у којима се систематично крше права радника (2019 ITUC Global Rights Index: The World’s Worst countries for Workers), навео је Секуловић и додао да је CIVICUS снизила рејтинг Србије по питању простора за цивилно друштво, са „сужен“ на „опструиран“.
Чеданка Андрић је дала оврт на Извештај уз коментаре и конкретне примере. Нагласила је да је питање ефективности и колико су поштовање процедура предуслов сваке демократије, као и потреба ефективног учешћа у изради закона.
Марио Рељановић је навео да је 2019. још једна пропуштена година, и нормативно и стратешки и политички није било неких догађаја за које бисмо могли да кажемо да је ово година у којој је нешто заиста значајно урађено. Рељановић је оценио да заштитна функција државе у области радних права полако нестаје.
Синдикати и цивилно друштво - где смо сада у Поглављу 19
Говорници на овом панелу били су Драгана Савић, виши саветник у сектору за међународну сарадњу и европске интеграције из Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Душко Вуковић, секретар већа Савеза самосталних синдиката Србије, Зоран Стојиљковић, председник УГС Независност и Наташа Вучковић, извршни директор Фондације Центар за демократију. Модератор панела је био Иван Вејвода, пројектни координатор у Фондацији Центар за демократију.
Драгана Савић је представила хронологију преговора у оквиру Поглавља 19, наводећи да је Акциони план за поглавље 19 који представља мерило за отварање поглавља добио неформалну сагласност Европске комисије, као и да ће се текст Акционог плана ставити на увид јавности на сајту министарства. Рок који је министарство себи дало за усвајање Акционог плана је средина јануара, навела је Савић. У погледу Програма реформе политике запошљавања и социјалне политике план Министарства је да се оформи радна група која ће да окупи како представнике министарства тако и невладиних организација како би се одлучило о даљој судбини документа, рекла је Савић.
Душко Вуковић је изразио забринутост због оцене коју Европска комисија даје за ниво радних права у Србији и додао да у Поглављу 19 нема неког великог напретка, као и да се заборавља на суштину приступних преговора и онога што ово друштво треба да истински испуни. Време је да се запитамо да ли нам је боље и зашто постоје двоструки стандарди када је позивање на законе у питању, рекао је он.
Зоран Стојиљковић је нагласио важност мониторинга и евалуације у области тржишта рада, уз оцену да „ми више немамо институције“.
Наташа Вучковић је нагласила да је интерес свих да Поглавље 19 буде што пре отворено. Претходна верзија Акционог плана за поглавље 19 није предвиђала учешће свих заинтересованих страна, а активности праћења нису се нашле у Акционом плану. Све ово доводи до неопходног разговора организација цивилног друштва и представника Министарства, рекла је Вучковић.
Прекарни рад - негација достојанственог рада
Говорници на трећем панелу били су Сарита Брадаш, истраживачица Фондације Центар за демократију, Бојана Таминџија, Clean Clothes Campaign, Миљана Стојшић Стојановска, председница Уније послодаваца Војводине, Јован Протић, национални координатор Међународне организације рада, Тања Јакоби, извршна директорка Центра за јавне политике. Модератор панела био је Владимир Симовић, Центар за политике еманципације.
Владимир Симовић је истакао да „данас посебно постоји један повратак на капитализам од пре Другог светског рата и једну врсту активне несигурности, јер у периоду кризе најлакши начин да се подигне профитна стопа је флексибилизовати положај радника и учинити експлоатацију много темељнијом. Оно што је питање за нас који знамо шта је прекарни рад, јесте да ли људи знају шта је прекарни рад“.
Сарита Брадаш је истакла да се ЕУ врло активно бави проблемима прекарности док се код нас хвале успесима флексибилизације која је допринела све већем запошљавању у несигурним облицима рада. Друга ствар која је довела до прекаризације у Србији јесу мере штедње, којима су највише погођене жене, додала је Брадаш. “Ако би било потребно да се изрази у бројевима колико запослених ради у прекарним облицима рада у Србији, то би било милион, јер ту убрајамо оне који имају ниске зараде, који раде на привремено повременим пословима, раде на црно…“, навела је Брадаш.
Миљана Стојшић Стојановска је истакла да је прекарност нешто што погађа не само раднике већ и послодавце, јер прекарност је несигурност. Како је даље навела, “прекарност заобилази само моћне”, прекарност погађа све који су мали, па чак и оне који су средњи предузетници. Навела је и да је потребно заједничко деловање Уније послодаваца, синдиката, да би помогли људима да се извуку из система који је назвала „непостојање система“.
Бојана Таминџија је навела да раднице у текстилној индустрији трпе катастрофалне услове рада, од ниских зарада, неплаћеног прековременог рада, дискриминације, сексалног узнемиравања, немогућности синдикалног удруживања.
Тања Јакоби је истакла да је веома занимиљиво то што се радници који раде на онлине платформама не доживљавају као прекарни, често због високих зарада, али они то управо јесу.
Јован Протић је навео да је МОР требало годину и по дана да усагласи Програм достојанственог рада са социјалним партнерима, што је веома дуг период.
