ћир lat

Ухапшени радник: Борба у Јури је борба за све раднике у Србији

15. април 2020


„Без обзира на моје хапшење, ја нећу одустати. Што би се рекло, ћераћемо се још. Ово није само борба за раднике Јуре, већ за све раднике у Србији који су запослени код приватника. Држава неће учинити ништа да се безбедност поправи“, каже у интервјуу за Истиномер Славиша Пајевић, радник Јурине фабрике у Рачи код Крагујевца, који је прошли четвртак ухапшен због наводног “ширења панике и опште опасности“.

СМС порука Кризног штаба грађанима Србије да нас очекује “шпански и италијански сценарио“ није изазивање панике, а промотивни караван председника који лично дели медицинску опрему широм Србије – није кршење прописаних правила у доба пандемије, нити изазивање “опште опасности“. Међутим, говор радника који упозорава на опасност масовног рада у фабрици у доба заразне болести која хара светом – то јесте.

„То најбоље говори о стању радничких права код нас. Јура је мене пријавила за изазивање панике, али то је смешно, чак су се поједини у полицији смејали тој формулацији“, прича нам 40-огодишњи Славиша Пајовић кога је полиција ухапсила испред фабрике Јуре у Рачи, непосредно пре снимања изјаве за ТВ Н1.

Дан касније саслушан је преко Скајпа, а због “ширења панике“ прети му казна до пет година затвора. Судија за претходни поступак је ипак одлучио да Пајовић може да се брани са слободе.

„Па, искрено да вам кажем, није ми било свеједно током притвора. Не рачунајући позив адвокату, телефон ми је био одузет тако да нисам имао контакт никакав са спољним светом. Али кад ми је супруга рекла да имам велику подршку јавности било ми је много лакше, јер сам схватио да је у игри већа сила од једног обичног човека какав сам ја. Притисак јавности је једини начин да се сачувамо у овим временима. Видели смо на примеру Александра Обрадовића, али и новинарке Ане Лалић“, каже Славиша.

Он је први радник јужнокорејског послодавца у Србији који је именом и презименом изашао у јавност, а у интервјуу за Истиномер говори о разлозима за протест, условима рада у Јури, разлозима због чега је пре неколико година добио отказ, али и о односу власти према радницима.

Ако борба за права радника изазива панику, крив сам

Држава је прогласила ванредно стање, економија је великим делом стала, али не и у највећем броју фабрика страних инвеститора широм Србије које држава годинама субвенционише новцем пореских обвезника. На питање како се послодавац понаша током ванредног стања и због чега су се запослени побунили, Славиша Пајовић каже да је све почело због тога што је менаџмент најавио кршење договора о смањењу обима посла.

„Да кренемо од почетка. Иако је ванредно стање уведено одавно, ми нисмо имали никакву заштитну опрему до пар дана пре одласка на принудни одмор 27. марта, само су тзв. “лидери“ имали. Тада је Јура прогласила плаћено одсуство, званично због корона вируса, а у ствари зато што нису имали коме да извозе јер КИА, наш клијент, није примала робу, а инсталације које правимо не смеју да се гомилају. Недељу дана касније, у понедељак 6. априла, требало је да почнемо са радом, међутим, радници су већ почели да се плаше заразе, јер у фабрику крцатим аутобусима долазе да раде из бројних околних места – Смедеревске Паланке, Велике Плане, Лапова, Баточине, Марковца, доста аутобуса долази из Крагујевца, што значи да вирус може да стигне из разних извора. У сарадњи са синдикатом, пробали смо да избоксујемо или обуставу рада на две недеље или смањени обим рада уз све потребне заштите, како препоручује Влада Србије. Ништа више, ништа мање“, објашњава Славиша.

Тог понедељка, 6. априла, када су радници први пут побунули, управо он је одржао кратак говор, али само зато што, како каже, у том тренутки није било представника синдиката. У уторак, након преговора синдиката са менаџментом, уз посредовање Кризног штаба, направљен је договор да се обим рада смањи, а запослени поделе у две групе. Једна је требало да ради од 8. до 22. априла, а друга од 22. априла, па наредне две недеље. Према договору, радило би се у две смене – у првој 220, а у другој 200 људи.

„То је било прихватљиво, много боље него да ради по 450 људи у смени“, каже наш саговорник.

Међутим, већ следећег дана Јура је најавила увођење треће смене и рад суботом, као и да ће 22. априла сви почети да раде, не само друга група. Кршење договора изазвало је негодовање радника, међу којима је најгласнији био Славиша.

„Дошао сам у фирму у четвртак ујутру, као и још педесетак радника. Ја сам тад стао пред људе и рекао да смо ми једина фирма од свих Јуриних фабрика која ради, и да упркос томе руководство крши договор о смањеном обиму посла који смо направили. Нисам их чак ни позивао да не иду на посао, напротив“, објашњава он.

Међутим, убрзо је стигла и полиција, а Пајовић је под оптужбом изазивања панике завршио у притвору.

„Нико није чупао косу, нико није вриштао, нико није хтео да се бије, ја сам само рекао шта сам имао да кажем. Ако се то сматра изазивањем панике, онда сам крив по свим тачкама оптужнице. Изјаву команданта Кризног штаба у Рачи Ненада Савковића да ја политизујем овај случај, нећу ни да коментаришем, то је бесмислица.“

„Јура и Рача – најјача“

Славиша ради у Јуриној фабрици у Рачи од 2010. године када је јужнокорејска фирма стигла у Србију. Јура корпорација од државе Србије добила је преко 25 милиона евра субвенција за три фабрике (поред Раче, Ниш и Лесковац), али је у јавности познатија по кршењу права радника, нетрпељивости према синдикатима и затворености према медијима. Ипак, на све приче које су се појављивале у јавности, представници власти су одмахивали главом.

На питање да нам коначно открије шта се дешава у Јури и какав је однос послодавца према радницима, Пајевић каже да је било доста проблема, али да је чињеница да се ситуација последњих година побољшала.

„Уговори у Јури су раније били краћи. Прве године су били на по три месеца, а друге године на по шест месеци. Тако су имали прилику да лакше отпуштају оне који им се из неког разлога не свиђају. Сада највећи број радника има уговоре за стално. Било је проблема и са боловањима, због тога су исто најуривали људе. Некад оправдано, али често су стварно болесни људи добијали отказ. Наравно, то углавном формално није био отказ, већ сачекају да вам истекне уговор. У нашој фабрици пелена није било, али јесте разних психичких игара, упозорења и слично. Једно време смо морали пре смене сви заједно да станемо и вичемо „Јура-Рача-најјача“ и тако неке глупости. Те ствари различито утичу на људе, неко се смеје, али неком од тога буде лоше, јер нисмо ми никаква војска, него радници“, каже Славиша.

Према његовим речима, плата у Јури је минимална, плус надокнаде: она за топли оброк, и 10 одсто бонуса за редован долазак.

„То све укупно на месечном нивоу изађе на око 35 хиљада динара, ако се не раде суботе. Али за свако кашњење одбијају по пет одсто, тако да након два кашњења можете да останете без тог бонуса. Што се тиче радних субота, то се никад не зна кад радимо. Јаве нам буквално дан раније.“

Он истиче и да имају проблем са слободним данима, јер Јура дозвољава само 20 слободних дана годишње, колико је законски минимум, без обзира на године рада у фирми.

Због чега радници годинама ћуте и трпе?

На питање да ли су радници задовољни платом и односом послодавца према њима, Славиша каже да „наравно да нису“, али да немају баш много избора.

„Већина људи је у кредитима. Не постоји скоро нико ко нема кредит са ратом од пет до 10 хиљада динара. Већина има породице, деца су мала, она не знају шта значи кад кажеш “нема“, ти мораш да им обезбедиш основне ствари за живот. Ми можемо и да не једемо, али они морају да једу, деца су, нису она нас тражила него ми њих. То је оно што буквално коље нашег радника да не може да се побуни. Та кост у грлу је огромна“, истиче Славиша.

Он живи неколико километара од фабрике са супругом Маријом и троје деце. Супруга је такође запослена у Јури. Са две плате довијају се да прегурају месец.

„Знате колика је потрошачка корпа? Са платом која је мања од једне потрошачке корпе, не може нико да буде задовољан. Ми изгурамо месец дана тако што правимо тактику. Дакле, 15-ог кад се прими плата направимо списак колико нам треба за цео месец, одемо у Темпо или негде другде где су акције и попусти, и тако уштедимо неколико хиљада. Све што може плаћамо на рате, на одложено, на чекове, водимо строго рачуна о датумима“, објашњава Пајевић.

На питање да ли су радници икада захтевали повећање плате, одговара да су тражили више пута, али да су их одбијали под изговором да је уговором са државом утврђена формула “минималац плус двадесет одсто“, и да не могу да иду изнад тога.

„Однос наше власти према приватницима је главни узрок оваквог стања. Не само ове власти, него свих власти од 2000. године. Јура је дошла у време претходне власти. Ја сам вечити опозиционар, јер ми морамо да будемо такви да би нас се власт плашила, али то су чињенице. Кажу “то је приватна фирма, ми ту не можемо ништа“. А могли су да им дају 10 хиљада евра по радном месту, а сада као не могу ништа да ураде да нам помогну“, истиче резигнирано.

Добио отказ због прављења синдиката, суд га вратио на посао

Ово није први пут да је Славиша имао сукоб са руководством Јуре. Због покушаја да формира синдикат 2014. године, заједно са још двојицом колега, незаконито је проглашен технолошким вишком, међутим, суд их је четири године касније вратио на посао.

„Радници су покушали да направе синдикат чим је Јура дошла, али сви који су покушали су добили отказе. Неки су успели да се врате, неки нису. На крају смо нас тројица колега пре шест година успели да оснујемо синдикат, али је руководство за то некако сазнало и дало нам отказе. Формално су нас отпустили као технолошки вишак, али нису то законски урадили како треба, па нас је суд уз одштету вратио на посао“, објашњава Пајевић свој први озбиљан сукоб са послодавцем.

Ипак, пре три месеца Јура је формално добила и свој први синдикат, а Пајевић у томе види шансу за промену услова у фабрици.

„Много је боље него кад нисмо имали ништа. Савет запослених који имамо у фирми се не рачуна, јер би му више приличило да се зове Савет менаџмента. Ко год је био у том Савету у ком се представници мењају на годину дана, добио је бољу позицију. Сами процените зашто. Лако је са мањином, њих је 5-6, то се лако поткупи. Ми морамо да се изборимо за боље услове, јер Јура неће да оде из Србије још дуго времена баш због тога што су задовољни радом у свим фабрикама код нас, према информацијама које ја имам.“

Истиче и да ово може да буде преломна тачка за све раднике у приватном сектору у Србији који раде у лошим условима, јер ако могу радници Јуре – онда могу и сви остали.

„Држава неће учинити ништа да се безбедност поправи. Они да су то хтели зауставили би рад свега што није кључно за функционисање државе и живот грађана. Сад је питање само да ли смо ми довољно храбри да истерамо ствари до краја. Ако држава неће да нас штити, сами ћемо да се штитимо“, одлучан је Славиша.

Како каже, хапшење и процес који се против њега води неће утицати на његову посвећеност борби за своја и права својих колега.

„Без обзира на мој статус нећу одустати. Први пут видим да је већи број оних који су спремни да се боре за праву ствар, него оних који се плаше и спуштају главу по сваку цену. Увек су борбени били мањина, а сада су већина. Што би се рекло, ћераћемо се још. Ово није само борба за раднике Јуре, већ за све раднике запослене код приватника у Србији“, закључује наш саговорник.

Извор: Истиномер; Фото: ФоНет/Љиљана Стојановић